Подунавка Земун

«1». 2:8. ТРИМЕСЕЧНА ЦЕНЛ 6 1 Ф. 15 к. —НОВ81.ВН ТЕЧДВв. ИЗЛАЗИ СВАКЕ СУББОТЕ У ВЕЧЕ. 1857.

87. Сеатенврјн у Београду.

Вече се спушта тихо спокоино, Добоши бно, вика се диже, Те ноћце паде крило уморно; Те „ватра! ватра!" ближе све стиже, Београдг трепти, мирг свуда влада, Наопако звона народу гласе А ветра с' диже шумг са запада. И свуда буде стра и ужасе, I!о.гћ предЂ градомг мрачиа ноћћ тишти, Зданјн светла, небо црвено, Крозг таму нешто жалостно пишти. Кодг града букти сложено сено; Злослуте л' птице несрећу виде, ПламенЂ се валн, огн-ћно море На крилма ветра беднимг што иде? — У пепео градг ће пасти до зоре!

Ко се то тамо страшлвиво краде Безбрижни кадг се беседомт. сладе, Ноћи кадг дуге тераго скуку И другу стиска искреноств руку? Обзире с' често, стане и слуша, К'о нечастивши духг да га куша. Пластови прете сенкомг сг висине, А н^ћга скригае суморне тмине. Западг се мршти, облакг се диже, Олун ступа ближе и ближе; Гдекога срдце злослутно стрепи, А побожнога молитва крепи. Калемеиданомг аукг се ори, К'о да се беднв!и сг несрећомг бори; Пушка за пушкомг сева и пуца, А лидско срдце сг трепетомг куца.

Гомиломг народг кг пожа|>у лети, А пламенг жешће бесниломг прети; Кукаго жене, дечица вриште, ОпасностБ скоре помоћи иште; Родителв збугг&нг дечичу тражи, Разплаканг тужну супругу блажи; Другови лете несрећномг другз', Те сг нтмг опасноств деле и тугу. Кровови с' руше, вода се л\е, До неба пламенг сг димомг се В1е. Несрећникг скрухиенг Богу се моли: „Ахг, Боже! дажду изг неба проли!" Дуне ли северг, — надежда паде, Ужасне небо гледа'ће нде; Зора кадг руина почне да свиће, Стотине беднБ! просацп би'ће.

Ко ће уздржат' пламено море! Какве л' да с' руке сг томг силомг боре, Где самми угледг прси стеснава И мудра где се збунгое глава! „Спасите животг, одг срдца чеда!" У страу веле браћа намг бледа, Радо помажу, т-ћше и блаже, Добротомг на плачг срдце намг драже. Другови врли! — Богг некг вамг плати! Доброту вагау суза, гле! прати, Топла, ахг ! суза тронута срдца, За вама врлимг верно што куца. Несрећа срдце свладала н 1 е , А сузе збогг в а с г — потокомг лје. Таква е сила врсгнога деда! €а срдцемг га е природа сплела. Господг ал' срдца скрушена брани И кровомг крила немоћне храни. Несрећи Господг гн4ванг се ави На супротг силномг огнго се стави. Господи! спасенг славу Ти пое И скрушеиг име проноси Твое ! СкромнБтВ ћу Т' певацг хвалит' до гроба; Непрезри чувсгво Твоега роба! ђ. МДДЕТИКЂ.

1еа §рте.««м«

I. Бнла е ладна вовемберска ноћв, кадг е ученикг 1ованг ВирФелг при слабои светлости лампе седЈо за своимг асталомг, кои е препунЉнг 6 б 10 разбаченБ1вг кнБИгама п Рукописима. Часг е отварао кнБигу, часг иревртао листове

рукописа, но сваку е опетг затварао, — никако му се шв дадо учити. Колико е иначе у изучаванго права прид-ћжавао, ипакг ове ноћи ништа ше учинити могао Неш'г немирг или стра нвиме е овладао и учинјо га несиособнимг за озбилвно размипшван^.