Подунавка Земун

(Јодунпвка излази сваке Ие- V дедћ у вече, и кошта за целу годину 5 ф .р. ср. !а иолу 2 ф . 30 ф., на три мсеца 1 ф . 15 кр. ^ »езт. иоштаринс сч ноштари10мђ 1 ф. вишс.

1» 1». 31.

Оредброити се иоже кодђ сваке ц. к. пошТе. И зђ внутрености Србие нека изволе у нлаћениагБ писмама сљ новдима на кгњижару Госп. В. В а л о ж и ћ а обрагити се.

У Земуну Авгуааа.

III51?.

II 'к «■ н а посвећена спомену младогг Србина ПИКОЛДбВИћД НАПЛА, свршеногт. етристе, преминЈвшегт, 24. К)л1и 1858. у зору у Стевновцима.

НоЈ)Н се мрачна д-ђли с даномг, РуИна зора истонг нраси, Свудг се чуе кликг веселии, Осимг овн тужни гласи: „Белма данче, исо светг ће Нробудити твои зраци, Само едне очи мое Затвараш вћчни санци. Сз'нце нрко и тн сада Целомг свету изалазишг, Само едномг овде мени Што на в1;ки чи залазишг. Н полазимг с' овогг света Ненагреанг зрака твога; брг тн оћешг да ми зађешг У зорици жнћа мога ! Ненагледанг одо' света, Кои ми е младомг мјо, А ево се часг послсднмД Мени већсмг приближјо. И у двору мј-за за родг Што се труди сибпрати, Са животомг сада моимг Безплодно ће увенути. Родителн желннг моп, Миле браће п родбнне, Садг ће смртв ме да раздвои Сг нћима, за кимг.срдце гине. Желанг мое доловине, Коа ми е бмла далвна, Текг е видо'. всћг ме хоће, Да покрје землд ладна.

Хвала теби, тужна судбо. Што ће овде ме покрити, У наручго родителн, Што ћ' мезимацг изданути! Сг Ногомг свете! тн ми већемг Нотавнгоешг предг очима! С.мрги моа рана, ту — си! Последн^ — садг сгБогомг — свима!" 'Гадг зачеше други гласи: Нукг сидг нриска, звона звоне. Мртавг лежи борг зсленмб, Горке сузе за 1љимг с' роне. И а с' овомг чувства сузомг Тебе на путг в1зчнни прагимг Место твога днлвногг друга — Брата мога, — да т' иепратимг. На дант> погребе»Б1н превтинуишегт. чеетнтог* И .чладогт. Србниа тогђ.

Изг балтииорски' породичнџ л'1;тописа, одг Чокеа. (Цродужеик.) 8. V Аудјенпјд кодг АрхЈепископа. Лондоиг, у ФеОр. 1633. Благо теби. срећннИ Хари, тн, као еданг одг блаженн, обнтавашг у раго, кои е сама природа својомг рукомг направила, и незнашг за пикатИ светг, оспмг за себе самогг, да дз т хг тво& наукомг напунишг. И самБ, о што то морамг рећи ! одкако опетг у момг отечеству обитавамг, као еданг кои у изгнанјго живи. Св}'да страпп лјоди , коима самг противанг . и кои ће ми, ако дуже узтрае, несиосни бнти. Н самв збогг црковне вере , кого самв одг мои праотаца иасл *ћд10' ■, подобанг каквогг презрителномг, почемг иначе и никакву кривпцу на се

нетрпимг. ПурптЛци, као и Епископални, поступаго са мномг, као сг еднимг, кои сг небомг и землвомг у противор^чјго стои, Вога и отечество у исто време издати мора. Мого приврженостк кг всри старе иркве Фанатици Фанатизмомг називаго. Н ћу радо дозволпти , Харп, да е у нашои каголпчкоА иркви гд^ћкое злоупотреблен+. увучено изг старн, запуиггенБ! времена. Наихуђенм достоинје е пачагоће се мешан-ћ римскогг двора у светскн, државна д1иа и поединн породица Времена свештеничкогг правленја кодг народа. кои е већг дорастао и разуманг цостао, нрошла су и мораго проћи. Шта се тиче мое унутраилгћ вере, да ли римска столица више или ман^ћ новчанБ1 доодака (|дг индулгенпја, посвећенн и разрешенја има ? Ове свете Финанц1нлне шпекулагие неприиадлеже христ1ннству. Шта налазииг кодг епископалнм ? кодг протестанта ? Ше ли та иста свештеничка гордостб , та иста поповска злоба и властолгобје? Шга налазимг кодг необузданогг бунцанн Нуританаца, кодг безброИнн други секта, кое изг изтрунувшегг т-ћла старогг црквенства изилазе? Н бн данасг променуо вер}', кадг 6 бт какву вншу нашао. Али прећи кг другои страни притворво, изг политике, човечјегг стра'а, славолгобЈа — — веможе ме никаква сила натераги, да самг себе издаИникомг з'чнпимг. Н, као п сви католпци мога стана, безг надежде су, да ћеду моћи нашемг отечеству служити и ползовати. Иасг гоне, мрзе као изроде. Нико неможе добарг сгоати, да МБ1 нећемо у првои иобуни жертва мача бнти. Колебагоће се поведеше двора, кои се само у распространенго и утврђенго свога самосилјн неколеба, иогоршава д^ћла подозрителнБ1 и миогогон-ћпм католика. Шгогодг желимо радити, то све иогоршава наша д^ћла. Ко иакг ћути и трпелБИво сноси, кои безг иманн, безг имена, безг одличногг дара у неприм-ћтнов тишпни живити нада се, т.ога ногама газе. Ко пакг талентомг, богатствомг и рођен^мг внимапје па се обраћа, тога се већма гнушан) п иретнама обасппаго. Животг ми свакЈи данг гадгпи постае. Лгоди гоне еданг другогг, као да су безумни, гди