Подунавка Земун

лтсчгвв 3.4 3.4В4ВЈУ II ВВАУКУ.

343.

јон се пре несрећа догодила. Сангвиници су обично весели, и ништа ш неможе тано нно ожалостити. Осимг тога одвећг су непостоани ; на противђ пуни ФаитчзЈе, и живостне силе уображенн. Кодг нви е желн сасма велика, али дуго нетрае. Сангвиникг ст. едне стране може бнти весео и живостанг човекг, лгобведостоннг ирјателв, поета н великш уметникг, али опетг и лакомисленх, порочанг , скитница , зачеменнкг и овомг подобна. Сшшшпгћ главне черте сангвиника есу : н-ћжна бела кожа, коа лако иоцрвени и побледи, велнке као у зеца избул^ћне очи; вешто подражаван-ћ у говору другоме. л. сн.

В10дан да.тћ. (Хушореска.) Херцогг Брауншваигскјв Ерпхг бвго е снажанг човекг и имао е волго покадкадг какву лакрдда терати, особито, кадг га е ова исто тако добро кг ц-ћли водила као и озбилвностБ. бданпутг му доставхћно буде, да селнци едногг села н1;гове државе не иду у цркву, него седе за време службе Божје у меани и пшнче. Онг се шштг точше о томе извћсти, и дозна, да меанџја едну велику стражнго собу има, у којои се селаци скуплнго. Башг на Троице рано звонило е селоко звоио на службу Божда, кадг се еданг кОннникг предг меаномг заустави. Оваи е у свему онако изгледао као херцегови коннници, пмао е саблго о бедрима и на првкш иогледг видило се, да ше пробитачно, сг НБИме велику шалу збштп. Слуга му привати кона а онг пође никомг ништа кг вратима споменуте стражнћ собе. МеанџЈа полети за нвимг, дмчепа га за раме, и повиче: дпрјнне! овамо е меана." -- Конаникг га погледа тако умилно да му е сва крвв у жилама стала бБ1ла, затимг га полако муне раменомг, те оваи одлети чакг у чошакг, а онг уђе у собу. Селаци издижу вратове и стану се пречити на страногг насилника; ерг то е управг противг уговора са меанџшмг. Но путг му показати, неимађаше ни еданг толико мужества; ерг су видили да оваи шалу иеразуме. На краго клупе, кон е око целе собе ишла, башг до врага, бБ1ло е праздногг места, кое коннникг заузме, довати бокалг свога комппе лупне сг нБомг подобро о асталг и викне: „Е8, меанџЈН." — Меатда уђе снисходително но жалостиво унутра, држећи се за леву страну у ком га е конаникг мунуо, и запк^та: „шта заповеда Господинг?" „бданг бокалг пива!" одговори оваВ оштро и кадг истбш долети као мј'нл зграби га конаникг и нагне тако, да едва што остане. Затимг га метне на асталг и овако почне: „Ово е красно НисамБ ни мислш да ћу овако згодно друштво наћи на праздникг и јоштг за време службе БожЈе! Но кадг смо се случншш овако састали, то барг нешто да поиграмо. Н ћу васг научити еднои замашнои конаничкоВ игри, кон лечи одг дугогг времена. Та се игра зове: „ПодаИ дал-ћ." Сг тпмг устане и пршше свомг левомг компии

еданг шамарг, ■— или заушку, или ћушку, или како оћете — да оваИ савг поцрвени и тако се зажари, као да се о Фуруну опеко. Онг скочи иа повиче: „ха, садг ћешг . . — !" и хтеде на коншшка полетити. Но оваП му пришје шштг едну, тако силпо, да е на клупу посрнуо и смешећи се рекне: „То е коншшчка игра! подап далћ, ерг ћешг иначе јоштг по туцега одг те иС1 е сорте добити, докле годг далћ недашг." Ово се учини селнцима увеселнтелно и стану се изг свегг грла сменти се. ■— Онаи, коме е конаникг и другу приломш, неимагоћм волго за више, устане и прида свомг комппи едну паирену, рекавши му: „Подаи да.гћ!" Тако се обреде. Пуца, брате, да се искидашг одг смеп. Но надг дође редг до коннника, окрене се оваИ брзо п припали свомг комшји десно едну, као по нотама, рекавши му : „Подап далћ!" и кадг се оваи стаде затезати к;:о да има волго повратити му, доб1в онг одма и другу и коннникг метне руку на жутнн балчакг свое сабл^ћ, при чему га тако страшно погледа, да се меанџш почне коса кострешити: „6л' ппткове, оћешг ли и трсћу?" Селакг прекрати то, и прида своме комшји десно опетг едну. Тако се обреде, и селаци престадоше сменти се; него иодивлнше и стаде ш праска да се маглпло. Тако дође редг опетг на коншшковогг сусћда лево и пре него што се оваи окрене, долети му опет.г една ћушка на другји образг. „Подаи дал-ћ," рекне му конннцкг. „Стои, то е погрсшна игра!" повичо селакг, „та тбх пролазишг еФтино !" „Друго ће шштг доћи!" одговори коннникг и прпложи му и другу увативши притомг опетг за балчакг. Садг преседне селнку све и прнпие свомг комши! опетг едну по нотама. Тако се обреде и селнци почеше пречити се као да 6б1 се хтели на конлника натурити, и измлатити га. Но оваИ стадше ту као да е на-

ЕРАК1» И

умјо заповедаги и проговори: „Тако! садге доста." Притомг одгрне капутг и покаже селнцима свого херцогску звезду. Ови иосрну, зину н почну еданг за другимг капе скидатп, е[1г имг се учинило, као да ше чистг посао. „Нознаете ли ме, нитковп и безд^ћлнпци ?" запнта конаникг садг. „Н самв вашг Херцогг Ерихг! 'Л самБ у момг двору у Брауншварјгу чуо, како вн радите за време цркве. Садг самБ дошо да се самг уверимг и нађемг васг скитнице овде у меани при шннченго у место у БоЖ1бмг дому при иридики и молитви. Хтео самв васг, обезсветител^ћ празника, мало поучити и то чрезг ваше собствене шаке. То е прво; но л ћу иазити одсадг, то вамг кажемг, тешко ономг, кои одсадг одг цркве остане! Тешко ономг, кои у неделго у меану уђе. Осамг дана лежаће у кврги и платиће 10 талира. Оћете ли вб! скитнице, Бога да заборавите, кои вамг незаслужено •голика добра чини, то ћу а, божшмг милости вашг Херцогг, да васг христјннсков дужноети учимг, да ћете грђе осећати него данасг! Садг се вуците И Богг нека вамг буде милостивг, ако 1оштг еданпутг што за васг чуемг!" Селнци побледе и седили су као пан-ћви, кадг имг е нБиовг господарг тако говорјо, ири чему су му очи севале. „Вуците се!" повиче херцогг јоштг еданиутг. Но садг нроживише, дубоко се поклоне и полако се иекраду изг храма Бахусовогг. Кадг соба остане праздна, зовне херцогг меанџјго, плати му царски н-ћговг бокалг пива, ио што му е притомг реко, небннше нћжно као масло, ни сладко као медг ; ерг кадг се херцогг бацн на конн и одаши, леанџјп се тако намршти н отроболБИ лице, да се могло аршиномг мерити. Што е иакг наибол-ћ бнло — селачка скупштина престаде. Селаци су ишли наипре одг стра збогг казни у цркву а ногомг изг лгобавн. Кадг ово херцогг чуе, рекне онг смешећи се : „Има развн л-ћкарш за покварене христјннске стомаке" а „Подаи дал:ћ" нје башг наигора бБ1ла.

ва н т ак 'а». Петакг. Та гди си, море! одкадг те нема на разговору ? Већг почеше ио Београду и викати на насг. Ер акг. Шта ? . . . викати! . . . Ако е то истина, то намг неФале скоро велика зваша. Еракг. Башг е тешко жиЈети за простаке, као што смо мн двое. Петакг. То ћете шл опростити, господинг Ераче ! ако сте вн простакг, п нисамБ. Еракг. Охо! Петаче! што се надимашг, валлда си чуо, да су опетг дали оставку, иа се надашг да ћешг тн ступити у нбшво внсоко званје. Петакг. Надо се, не надао се, време е прошло за простаклукг; ерг одг нћ неће ништа бнти. Зато васг наиЈ чтив-ћиши молпмг, да ме }• будуће не зовнете просто „Петакг - " Е р а к г. Слуга самБ поннзимн, господинг Дедакг.