Позориште

се свет подстиче на врлине, у којој му се износе велика и племенита дела, да се у њих угледа, а зла и гадна дела опет, да од њих бега и да их се клони,

Има их доста који мисле, да је поз0риште само за то, да се у њему приказују дела, а светина да у њега долази и да плаћа, па после по својој драгој вољи или да тапше

· или да се смеје,

Има опет многих, који мисле, да је позориште најбоља обрана језика и народности, Сматрали ми дакле сва ова мишљења,

посебице, или их све уједно скупили: то ипак свакако излази, да позориште јако утиче на цео наш народни, друштвени и државни живот; излави, да позориште буди и крепи свест и дух народни, да оживљује политичке страсти и да може правад дати целом политичком мишљењу. Једном речју: позориште кресањем осећаја о мисли, и мисли о осећаје производи светлост свести и пламен одушевљења, а то обоје рађа у народу енертичну вољу, која ствара народну слободу.

(Наставиће се.)

нерва

ПОВЕСТ И АЛЕГОРИЈА,

НАПИСАО ДР. МИЛАН ЈОВАНОВИЋ.

ОБ Вав ће Е-

Цар Душан | Угљеша, брат |

Урош, син му 1 вукатинов |

Вукашин Жарко ) велможе “ - • Богдан |

Марко, његов син | Прилеп

| Никола, велики жупан ; Демон

у - , | а Јанићије | Теније | Звездочатац ; а ераг : а | Посланик папин ~ и И ПОНИао | Царица ници, народ.

Збива се у Призрену године 1356.

РА СА АРА АРАДА НА ВАВА РА АИК ДРАГАША ИРАНА АЦА Ави њЕ

ПРВИ ДЕО, НОБНА ВОЈНА.

- 1. ПОЈАВА. ,

| ПРЕСТОЛНА ДВОРАНА. (На позорници стоји групирано све особље осим астролога, демона, и генија). Шар (с престола).

Ко се плаши да ће сломит крила,

Нек не леће небу под облаке; —

Ко пучину на уму имаде,

Нек на кршни- бродић и не.седа:

Ја од овог одустати нећу! Од кад круна 1. на царевој глави, Још за часак ниј' јој блесак потамнео; „ЗАР се, видим; хоће Андронику младом, Да.е поругом каља ту светињу српску. — —

и маг

Мт ома

Царство Константина позобаше Турци“. Да не стаде Урош, мој родитељ они Супрот погаником, —

Цар Михаил пође да. се клања Риму; Потомци му с Римом тадне плетке плету Прот пара Душана, — признат" им се неће Да је у зло време стара вера спасла Византијеко царство, — е Што је једном труло, сурвати се мора; Није нужно рушит — лодапрети ваља: Под закриље моје, Византија трула Ваља да с подмлади,

Урош. И до сад си царе војевао, Сваки боја беше нам победа, Свака војна даде нове земље, Прилип, брид, Трихала, Јанина,