Позориште

Народ, реците им — тако хоће, оче, А владалац врши што му народ жели, Е (Послапишт излазе.) Вукашин.

· Веља милост, светли господине, Обасјала ј' твоје верне слуге: Царетво своје у руке нам ладе, Славу своју, царе, с нама делн,

Нар. Ви сте ми је скупа припомогли стећи, Што јуначким срцем једни освојите То са бистрим умљем други сачуваше, А Вукашин знаше тога обадвога, Још се теби није паре одужио. (Осталима заповедајући.)

Док цар Душан војну не доврши

Вукашин је у Призрену глава;

А да С њојзи свако покорава,

Краљ Вукашин ту за цара стоји,

(Сви ее клањају.) (Велложала.)

Сазов'те војводе, у трему ће чекат

Парске заповести, (Велможе одлазе.)

Нарица. Ова војна каже нам се кобна, Опет велим, одустани, царе. двездочатац збиљно по књигама мути днаци — вели — да су непоспешни војни, Хоћеш, паре, старца саселушати»

Цар. | Узалуд је гледао шта му звезде пишу Царска звезда слабо међ' осталим свија:. Засијаће боље кад се војна еврши. Ако ли га страши цариградска клетва: Лоша вера куне, добра благосиља! Цар Душана глава изнад клетве стаће, Благослови оче! |

(Слави е престола.) Патријарх. ·

Рабе божји, Стеване Душане, ·

Поборниче за веру христову,

Крепки стубе крста правеелавног,

Угодниче божјој зановести!_

Преко мене слуге смиренога

Пружа теби благослов са неба,

Под њиме ће т' заблистати глава,

Да као сунце разгони облаке

Око храма вере истините;

Под њим ће-ти с укрепити рука

Да поразиш враге свеколике

У прах сатреш еупостате божје; —

Под њим ће ти С загрејати срце

Покајником милост да просипаш,

Цар Душане, верни рабе божји,

Их победи, благослов је на те! (Крети га.)

(Лада средњи застор.)

(Наставиће се.)

ПИР И Ен и нв о

КЊИЖЕВНОСТ.

“ (Срећно сужањство.) Шимончић у Задру издао је на ввет трагикомедију из старије доба наше књижевности, кад је у Дубровнику пветало наше позориште. Та трагикомедија зове се: „Сужањетво срећно,“ Не зна се за цело ни година кад је та тратикомедија писана, нити писац јој. Шимончић мисли, да потиче из седамнаестог века, а из пера, Шишка Гундулића. Књига стоји 40 н. а. в.

“ (А. И. Островски.) Књижар Д. Б. Кежанчиков у Москви издаје: „Сочиненија А. И. Островскаго.“ До сада је изашло пет књига, а шеста, је под штаммом. Островски је оснивач народне руске шаљиве

(6

игре. Први пут је изашао на драматеко поље год. 1850. са шаљивом пгром: „Карћина семејнаго шчастија,“ (елика породичне среће.) Тим првенчетом својим стекао је себи много хвале, особито од странке тако званих „славјанофила.“ Сваки нов комад Островскога буди велику пажњу у рускога света. Тај плодни писац узима грађу за своја дела из рускога, друштвеногта живота, кога уме нацртати и зачинити хумором и сатиром. Породичне и друштвене одношаје садање Русије црта таком пластичношћу, која се тешко даје пестићи. Његове нас драме уводе у свет, у ком се стичу два живља, богатство и виромаштво, самовоља државна или породична и слепа,

+