Позориште

О (2

ПОЗОРИШТЕ.

" („Позориште“.) Мислимо, да ће занимати наше читаоце, ако им јавимо, да су се на лист „Позориште“ претплатили до сад у Новоме (аду њих 250. Замста редак одзив!

“ (Хрватско народно позориште.) „Венац“ опажа, да су учињене неке рефбрме у народном позоришту у Загребу. Прво и прво, да је опера од драме у толико одељена, што глумци несу уједно и певачи, као што је то до сад бивало, него се са свим могу посветити своме тешком задатку глумачком, за који треба много и труда и времена.

НЕКРОЛОГ.

(! Костантин Поповић.) (Наставак.) Године 1844, склопи К. Поповић драговољно предетављачко друштво, већином од чланова своје породице, које 1844, и 45, под његовом управом, даваше више позоришних представа, (у гостионици код „фазана,“ спроћу садашње нове позоришне зграде).

Представљали ву: Турке у Босни, Кнеза од Херцеговине, Два оца, Пастирку, и друге комаде.

Представљачи беху: Васа Јанковић, Димитрије Пошовић, Димитрије Калић, Ђорђе Рајковић, Милутин Поповић, Дим, Михаиловић (Мита „барон“), Милан Д. Рашић, Сима Поповић, Глиша Новаковић; Катарина Петровића, Анка Поповића, Софија СтоЈановића, Катица Анастасијевића; — за дечије улоге; Аца Поповић и Анка Новаковићева,

Представе те изазваше онда тако одушевљење, да је Радивој Стратимировић А. Поповићевој пспевао оду, из које ћемо, по опомињању, навести овде један одељак:

„Пријатности у златноме руну. На Тадије бајателном чуну, Душа м тежи к цели,

Где се среће бели

Рајског двора красота!“

Да бисмо могли како ваља оценити усиљавање и вредност оваких појединих огледа, бацимо само летимице поглед на развитак наше драматске књижевности и .позоришне уметности.

Драматска врета поезије пониче и поче се развијати у нас најпре у Дубровнику 16. пи 17. века, где је уједно први пут и приказивана од драговоЉљачких друштава. Али о томе други пут.

Новија налта драматика и представљачка уметност може се поделити на троје: Т. период, 75 го-

со:

јој:

о)

о: (О

дина, од 1750. до 1825; — П. период, 35 година, од 1826. до 1861: — Ш. период, најновије време.

Карактер је првога времена: историјски комади — реткост; повише драмица библијскога садржаја, и пастирских игара („еклога“), понајвише у рукопису; најпосле понеки превод с италијанскога, немачког и других језика, различнога садржаја.

Овај први период отвора историк Јован Рајић, у Карловцима 1758, својом трагедијом: Смрт цара Уроша, у рукопису, штампаном доцније, 1798. у Будиму, као пречишћено и поправљено издање. За тим, колико данас знамо, долази Прекрасни ЈосиФ, од непозната писца, тек 1760. (парче преписа, налази се у ђ. Рајковића). Па онда у Бечкереку 1788. Александар и Наталија, или Петар Велики, цар руски. (Дело тога имена штампао је, 1888. у Будиму. Марко Јелисејић, учитељ бечкеречки, може бити да је то исти комад). Сад почињу већ и штампани преводи с италијанскога (Голдони) и немачкога (Ксавер) од Манојла Јанковића у Бечу (1787. и 89.): Трговци, Благодарни син (оригинал), дао отац и неваљао еин. Калуђер Вићентије Ракић превео је с грчкога Жртву Аврамову,'а написао: Алекса божји човек, Мученица Варвара (1797. и 98.), који су списи после више пута прештампавани. У првој четвртини овога века јављају се преводи Мојсија Игњатовића: Агара у пустињи, Пастирска игра, Ожалошћени младожења, Марија Менчикова (трагедија у 5 чинова, коју је немачки написао Јован Михаиловић) и Артело, придворни шаљивчина (1801. до 13.). Шревод Ант. Јосифовића: Стрелци (1804). Аћима Вујића оригинални и преводи: Фернандо и Јарика, Љубавна сумња („завист“), Награда ни казна, Слепи миш, Крешталица, Лунара, и Црни ђорђе (1305. до 15.). Године 1813. изашла је драма „Црни ђорђе“ на маџарском језику. Једни мисле да ју је написао Балог. а други — Секереши. Ако је овај последњи, онда је то некадашњи поп српски Анастасијевић. Петар Саранда превео је трагедију Сенека (1807.); а Аврам Мразовић превео је Човекомрзост и кајање, од Коцебуа, и Пастирска игра. од Гелерта. Овде ваља додати и друге различне пастпрске игре, које понајвише несу штампане. ·

(Наставиће се.)

Издаје управа српског народног позоришта.

__ А