Позориште

ми ВА

ње.

Ах престо јој с на грех подупире, Пороком јој круна позлаћена, Чисто срце одолет' јој може; Љубав Е роду победит је може: Јача ј од ње вечна божја правда! Вук (као ван себе.) Јача — јача Демон (појављује се.) У каљузи робље е' ваља, Порфиром се мудрост кити,

| Лажна вера с празновером На изменце светом влада. Мудроме је свака вера, добра, А. најбоља која много даје!

| Може ли ти која више дати

| Но што даје вера пророкова 2! У злату се бињиш сија: На круни је Алем драги;

| Царску силу и господство

| Све за једну празноверу

| Што је робље „сродетвом“ зове,

(Наставиће се.)

УМА ЈАЈА АИ ЛИМУ

СРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Школски надзорник“, „Партија Пикета.“) У суботу 8. ов. мес. предетављана су два нова комада, оба шаљиве игре у једном чину. Први беше „Школеки надзорник“, од К. Трифковића. Млади наш драматичар удариб је новим путем, те место да је отишао на историјско поље, где већ имамо више добрих драма, које нам износе на углед живот из прошлости нашега народа ; величину, снагу и славу његову, или покрете, страсти и зачетак пропасти, или усталачку борбу за ослобођење (али, на жалост, има и такових, којима се само прослављају установе, прилике и обичаји средњега, века, што може порадити штетно на развитак садашње политичке свести наше): он узе преда се да песнички обрађује скорашње или савремено стање нашега друштва. Тако на прилику овде се дотиче просветног питања, које нас сад пече. Школеко питање у нас је сад питање о животу, о опстанку народном. Њега ваља да негује и гаји не само штампа, саборска трибина и општинска кућа, него и катедра и амвон, па и позориште; свако на свој начин. Неје мала припомоћ позоришта у оваким етварима; јер знамо да „жива реч“ више делује и чини него „мртво слово“ на хартији, а добра поезија, вренија је мн од најсјајније речитости; драматску пак поезију потпомажу при том још и све остале лепе уметности; те је тако утисак у душу дубљи и силнији. Овај комад у позоришном зборнику подмирује дакле једну савремену потребу. Садржај је у кратко овај. Сесеки учитељ (Суботић) разговарајући се са својом женом (Ј. Поповићева) набраја своје јаде: премалена плата, и тако даље, потребе све веће. треба ићи н на учитељске 860рове, — па се оружа да све то искаже школекоме надзорнику, (Зорић) који ће, по што прегледа школе, лоше учитеље отпустити а добрима израдити

| већу дотацију. Најпосле, вели, од кћерине (Л. Ха| џићева) удаје за Станка (Недељковић), који је у Сомбору одлично свршио учитељску школу, нема ништа док не добије „штацију.“ Станко је ваљан младић, који је написао и превео већ три књиге за младеж. али нема коме да их прода, него живи код бележника у селу, пишући за јевтине новце. Савета је добро, вредно девојче, која каткад своме оцу помаже у дужности, и која би драге воље чинила то и Станку; јест, али нема „штације.“ На један пут рупи Писаревић (Рашић.) јављајући да долази надзорник. Учитељ се збуни, стане некаку стару беседу прекрајати и учити на изуст, облачити се за дочек. Најпосле са Станком и писарем оде пред надзорника. Међу тим надзорник дође у највећој тишини, без икаке помпе и параде; затече Савету где пева, изда бе за учитеља из Срема, и нађе у њој и нехотице разборитог и поузданог известиоца школеког и школских списа. Учитељ се врати, понављајући натрашке у свакојаким варијацијама увод своје беседе. Надзорник га разреши од те немиле дужности, изради учитељу код општине повишику, а Станку откупи еписе и нађе му добру „штацију“ — Нови Сад. По томе, добро васпитана Савета, у својој напвности, учинила је више простим средствима него учитељ својом парадом и беседом, остацима из пређашњих времена, којима је само смешан. Глумци су тога вечера сви представљали. добро, а особито учитељ и кћи му. Публика је на крају бурно изазивала писца. Једна импровизација:: „отпустиће ме као хрватски сабор“ изазвала је дуготрајно нљескање. Шпецу желимо срећан даљи рад. напредак и успех иа необрађеном пољу друштвене драме! , ! „Партија пикета“ је Фини Француски комад. Преводилац је добро учинио што га неје „посрбљивао“, као тшто многи чине; то су слике из туђег живота, туђи карактери и обичаји. Особито су добро представљали Ружић и Брани. Први је са особитом љубављу и уметношћу приказивао охолог, преко сваке мере осетљивог аристократе, све до ситних појединости у навикама. Гђица К. Савићева је веома напредовала. На крају глумпи беху изазивани. Б.

Издаје управа српског народног позоришта.

урне ме А

у