Позориште

146

Познато ће бити главној екупштини у каквим се тешким неприликама налазило наше народно позориште пре три године дана, кад је оно дотадашњи управљач позоришне дружине Јован Ђорђевић прешао у Београд в већином наших глумаца, Велика је брига била спопала све родољубе, којима је на срцу лежао опстанак нашег народног позоришта, да ли ће се моћи тај губитак накнадити и да ли не ће морати угинути наше позориште, које нас је толико жртава и толико муке стало, Ту бригу умалила је сама главна скупштина тиме, што је за позоришну управу изабрала људе, који ву по свом дојакошњем раду давали највише јемства, да ће знати опростити народно повориште евију неприлика и да ће се знати састарати, да народно позориште одговори своме задатку, па да тако постане великом школом, у којој ће се народ свему учити и за све одушевљавати, што је лепо, добро и племенито,

позоришна одговорила задатку, којег јој је по екушитинеском поверењу ваљало вршити, најбоље ће бити, да у кратко ивнесемо радњу, коју је управа развила у намери, да утемељи, развије и усаврши позориште и позоришну уметност у нашем народу.

Кад је управа примила на себе бригу, да се стара о позоришту, нашла је у већине глумаца неприродан говор и неприродно кретање на позорници, Тако рећи сваки је глумац играо на своју руву. Сваки се глумац само о томе старао, да се допадне светини, иако је то често ишло на рачун карактера, којег је прикавивао, Сваки је дувао у рог онако јако, како је само мотао; а мало му је стало било до тога, што је одатле постала така халабука, даје вређала свако уво, које тражи сокладности, а

#) Овајизвештај поднела је привремена управа српског народног позоришта главној скупштини друштва за српско народно позориште г. 1871. У.

Да се види у колико је досадања управа.

СРПСКА НАРОДНА ПОЗОРИШНА ДРУЖИНА.)

не саме несугласице, Прва је дакле брига била управи, да привикне глумце, да на позорници природно говоре, да се природно крећу и да се ни један од њих не истиче, Управа је гледала даих увери, да се свака драматска радња тек тако може изнети потпуно на очи, ако сваки глумац ради као део неке целине, па ако ту целину нигде не вређа, и да се простотом, природом и истинитошћу могу постићи највећи успеси у позоришној уметности, И управа може рећи на своју радост, да је у томе прилично успела, иако нам још ваља доста ићи, да дођемо до тога, да би могли у позоришту свако уметничко дело као неку целину уживати, а да и не опазимо како раде делови, који сви скупа чине ту целину.

У многоме су посао управи отештала наша друга позоришта, а особито народно позориште у Београду. Од како је то позориште повтало, од то доба опажамо све више и више, да је тлумцима много више етало до пара, него до уметности, опажамо, да од дана на дан постају све више и више позоришне занатлије у место позоришних вештака, Из дана у дан еве се већма губи у њих тежња, да изневу на позорницу карактере како сву их песници напртали, већ или приказују вами себе, или највише ако употребе неке глумачке мајсторије, којима тек заваравају очи пукој светини,

Истина да и сада по који комад иде у нас да не може бити боље; истина, да има још приказивача, којима је више етало до позоришне уметности, него до таттпања провте светине; алина игри већине тлумаца онажа 66; да нема у њих одушевљења за позоришну уметност, да чине само онолико; колико по дужности својој морају да чине, Пре него што је у Београду народнога позоришта било, глумци ву више волели и позорницу и једно друго него сада, Позорница им је била узвишена цел, мета за напредак и славу, а сада је у очима многих тек средство, којим се долази до добре

МИ