Позориште

/- : ЈЕ А |

Ката. Јеси чуо, Васо, сад је већ доста | Ката. Одмах ће бити, изволите се само од новина! | разузурити,

Јеца. Јеси чуо, Илија, новине у џеп, па Васа. Шта Још није готов ручакд Шта ни речице више о рату. велиш на то Илија2

Васа. Жене имају право! Данас је ве- | Илија. А јеси ти читао, шта каже пелика светковина — прстеновање двоје мла- | штански Лојд» денаца! То је велико весеље! | Васа. Какав Лојдо Ја тога листа и не | Илија. Тако је! Данас ћемо бити весели. | читам! Читај ти Вандерера, понда ћеш Дед, где је тај ручак, да се то почне, знати праву ситуацију ствари.

(Наставиће се.)

МУ ММАМАИМММММ

МЛАДОСТ ДОСИТИЈА ОБРАДОВИЋА.

(Наставак.) А

Ми видимо из овога, да је Доситије мо- љубав доситијеву, коју је писац увукао у рао љубити да би могао постати онај | план своје радње, не за то да из њега Доситије, коме ће се дивити потоњи векови, скалупи на силу љубавника, него. да нам Морао је љубити као човек, да би могао | растумачи тенезу његове потоње нарави. прогледати законе стварнога живота; мо- Мара је оличен реализам, који и ако не | _рао је љубити као монах, да би могао пријања за сањадичког искушеника ипак охватити у каквој огромној опреци стоје ти | га приморава дата љуби за то, што је тај закони с установама организма, којега он | искушеник човек, Али баш за то што није беше члан, Без тога се Довитије, овакав | тај реализам срасао с димитријевом накакав је, не може замислити; он не би нашао | рави, он не провиди скроз душу марину, основу на којој је стајао, а то значи, он | док је не изгуби, па тек по што га властита не би могао бити, Та он сам у једном ве- | воља и заклетва, његова одвојише од ње | селом тренутку признаје, да гледа лице | јазбином, која се не може премостити, он | „младих девојака“ а то ваљда није у- | прогледа, с тодоровим писмом у руци, скроз чинио за то, што је потребовао појетеку у заблуду његовог дотадањег живота, преслику, јер ми сви знамо, да је умео да гледа | наша осећања, која је дух марин култивиилицестарих курјака, Љубав је школа, | сао и укоренио у његовом срцу на нај| у којој човек учи приносити жртве љубље- | чистију слику рационализма, на номе објекту, а могу ли се замислити веће | народ — и постаје Доситије, Лутер је | жртве, но што их он принесе народу своме2! | ишао још даље: он је разорио и последњи | Је ли Доситије имао права да љуби, о томе бедем што га је делио од породице — он не може бити спора, као ни о томе,је ли | се оженио. Довитије на крају пете радње | за то имао способности: закони, што ихје | и не размишља хоће ли то исто учипрописала природа људском животу, и не- | нити;и ту лежи аналогија између њега и одољива потреба, што извире из тих вечитих | опорог реформатора, коју смо испрва дозакона, не дају се надмудрити ни од как- | дирнули, али ту лежи и кључ, који нам у вог сабора, па називао се тај и — „вее- | познијим делима његовим отвара путу ленски;“ примена живота не разуме ова- | пучину његове нарави, А што Доситије није ђене параграљфе, који поничу из онога света, | у животу следовао примеру западног калушто нам га Фантаскоп, бледа и аветаста | ђера, то истом еведочи, колико је умео поцрта на белом дувару, 'штовати религиозне осећаје народа свога,

Мислимо да смо тиме довољно основали | и какве им жртве принети, Не треба узети

о —