Позориште
-
179
све за готово што нам се приказује на позорници! Сваки драмски писац, који ељубављу негује ту вештину зна: „Да публици не сме све обесити на нов, него да ваља што оставити, да гледајући и она размишља„“ Ове речи лесингове без сумње је
АААЛААЛ
| имао и г, Трисковић на уму кад је извео | Мару на пут довитијеве младости и кад би за то хтели да га укоримо, то би значило корити Доситија што је био млад, или ко| рити писца што је написао своју драму. |
(Наставиће се.)
гз дшативиш, =
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,
(„Млетачки трговац.“) Драма у 4 чина, од В. Шекспира, превео Ј. Петровић, ва српску позорвицу удесио А. Хаџић.
Ова је драма приказивана 16 марта на нашој позорници. После оне ремек-апологије, што је поднесе др. Милан Јовановић пре две године у „Јединству“ манима, великога брита, мало још остаје, да се што каже српској публици о овом делу. Но бал у ногледу на то, што она расправа беше толико апологија, обрана, колико рецензија, те по томе поднесена толико манима колико и манама великог песника, морамо нешто епоменути, у чему се не слажемо са свим са заносом бранитеља „млетачког трговца.“
Ово је ваља да једина драма шекспирова, која не носи имена свога јунака. Јер јунак ове драме неје толико млетачки трговац и племић Антонијо, колико чивутин Шајлок. Шајлок је оличена осветљивост, ал оличена не у Шајлоку као човеку. већ као чивутину. да то је духовита чивутарија, немачке књижевности, имено Хајне и Берне, и осудила онако жестоко тај облик шекепиров, као персониФикацију интолеранције. И као да има нешто оправданости "у тој осуди. Ми, што пишемо ове врсте, нисмо не посредно увређени, јер нам народност неје шајлокова; те тако не можемо допустити, да је у Шајлоку переониФикована интолеранција. Ал свакако је „млетачки трговац“ глориФикација аристокрације апапа тебте, што се нешто мало ублажава тим, што то иде на рачун плутокрације опет апапа штете. Но да начин, којим се та глорификација поЈављује пред нама, замета вређа жицу апсолутне човечности 'у сваком образованом гледаоцу, то је сваки таки гледалац морао осетити. — Шајлокова је осветљивост оправдана. Антонијо признаје, да га је често грдио и пљувао на јавноме месту за то, што Шајлок узимаше камате, а смео је то чинити, трто овај беше чивутин, те за то се неје ни трудио да се упушта у разлагање повода тим увредама. Онај закон, што чивутина не хтеде заклонити од антонијевих увреда, даде му привидну могућност, осветити се, Што се он у својој страсти за-
И 7 2 НН
хука у забрану нечовечности, оправдава кажњење Шајлока, ал не оправдава презирање јеврејоства, што је изречено у пресуди, да се „покрсти,“ не оправдава, глориФикацију ренегатетва.
Ал ко би још замерио чивутину Шајлоку, што се полакомио, да исече комад меса из груди „млетачког трговца,“ кад је то збиља пред нашим очима учинио један хришћанин, коме сирома Антонијо неје ништа, скривио, један хришћанин, коме су праоци били полазници светога гроба, који иначе није ни Шајлок, ни крволок, већ је још сувише имењак „млетачког трговца,“ јер то је главом — Антонијо Хаџић, удешавач му за српско позориште. Антоније, име моје, шта учини од свог имена! дар ти не беше жао онако га изодрезивати, онако почивутити свог имењака: — Ал ипак ти хвала! Ти си то с крвавим срцем учинио, само да угодиш нама, гледаоцима. Ти би то јамачно учинио и са „гвозденом образином,“ још већма него што си, само да није гвоздена: ко не зна, да је лакше резати мебо, него гвожђе!
Исто кусо начело — из ког, у осталом, није искључен сав укус — огледало се и у приказивању. ИМ то нас оправдава, да за сад оставимо све особље на миру, осим носиоца ттајлокове образине, Бранија. Последњи пут смо гледали у том образу Телечкога. Бранију није пошло за руком, сметнути нам с ума првог, бар по времену, приказивача Шекспира на српској позорници. Но то би му још мање сметало. Вине му је наудило, што је ономад изашао пред нас у лицу Маринелије, у лесинтовој Емилији Галотијевој. Тај Маринелија, беше ремек бранијева глумљења, према коме могосмо заборавити и на Телечкога и на замашније силе страних позорница. Према томе мораде нам и Шајлок доћи блеђи и слабији, него што би то било, да нисмо тако скоро гледали Маринелију. У осталом не можемо закратити будућности тој вредној снази ни у тој образини, само би му приметили, да не „јидлује“ толико уговору, већ, ако баш оће, оно у — покретима. —3—
Издаје управа српског народног позоришта.
)