Позориште

,

_ Да се љуто кајем,

ан

Заљуља се, паде, Кад е обазрем за мном | И други се ваља крвав по ливади. Трећи стаде бежат, ал' се не поможе Дохити та риђа Стеванова: ђорда

Окиде русу главу, а ђогат утече

Вукућ' мртво тело, закачено ногом

0 зенгију,

Урош ·(замишљено.) Хм, хм!

. Душан. Мој краљ види, да смо Већ из преке нужде по наш живот —

, Урош. Добро, Сад ми реци, да л' ти харамије држиш да Србе, : Душан, Никако! Сећам ли се добро, Њихова је ношња била измешана ;

Нешто грчко, нешто арбанашко, —

Урош (тихо), Не, Та то није можно, да злоба, маћехе На те мисли падне, (Гласно) Душане !

Душан (умиљато.) у Мој оче!

Ти ми прашташ ! је диз Кунем ти се Богоћ

Урош. Имаш и рад чега, Ти ћеш владар бити; не приличи теби Крвавити руке, ма да је и крвна, Харамије самог, Њега ваља закон Да осуди. Јати ево за сад праштам, Ал ми за то мораш обећати, сине, Од сад бев мог знања никуд не ходити, И на близу нек те Стеван свуда прати, (За се) Ова дерад, богме, цели су Јунаци; Да су вамо Душан (наша се за руку.) Оче, ја ти благодарим да ту љубав, Један стражар (улази.) Прости, светла круно,

Један старац иште миш); из Бугарске вели

Што ти сметам, Да та одмах при Да је дохитао,

Урош, · Уведи та (стражар излази):

(Душану.) Пази Сјајна круна, што је

=

" На очине речи,

250

· Шаље ову књигу;

МА

На челу владара, није и изнутра

Тако сјајна, није; ово сухо злато

И драго камење, скрива трнов венац Клете ненависти, — Ова круна, видиш, И твоје ће чело за мном крвавити —

| Челичи га, вине, још за рана пажњом | Ша не изазивај лакомом игранком

Црну злобу, што те узастопце прати, (Пружа Душану руку који је љуби.)

ТУ, ПОЈАВА, (Капулос са привезаним челом улази.) Урош и Душан. Капулос.

Светла. круно, ја сам —

Урош. Из Бугарске, видим, Отуд јарко сунце и весели гласи Србију плове, Које добро, старче, Ти доносиш нама2 Капулос. Господине краљу, Ово туђе рухо (чуде се), 4 што велиш, да су

Ја Бугарин нисам, Скрива византинца

Отуд и весели за Србију гласи, Ова књига, мога господара, нека, да ме одговара (даје му писмо). Урош (отвора га и чита.) (Зачуђено.) Леонтаес! Шта видех Варају л ме очио! Паклено издајство ! (Даје та Душану) Читај, сине, мени засенише очи, Стани (Капулосуј Ти си, старче, од теретног Зе пута Малаксао; иди те се поодмори, Ти ви рањен2 Капулос.

Јесам, с тога ево веће

Друга је недеља, како отуд гредем, Код Тимока хладног достиже ме хитра Краљева потера, Двоје беху, ено Оставих их тамо у крај вира; мени Ова једна рана сачувала Књигу,

Урош (слуги.) Нека му се даде добра нега, Иди (Капулос излази. Душану)

Читај, сине, Душан (чита.)

„Леонтав Урошу здраво да је чита!