Позориште
,
_ Да се љуто кајем,
ан
Заљуља се, паде, Кад е обазрем за мном | И други се ваља крвав по ливади. Трећи стаде бежат, ал' се не поможе Дохити та риђа Стеванова: ђорда
Окиде русу главу, а ђогат утече
Вукућ' мртво тело, закачено ногом
0 зенгију,
Урош ·(замишљено.) Хм, хм!
. Душан. Мој краљ види, да смо Већ из преке нужде по наш живот —
, Урош. Добро, Сад ми реци, да л' ти харамије држиш да Србе, : Душан, Никако! Сећам ли се добро, Њихова је ношња била измешана ;
Нешто грчко, нешто арбанашко, —
Урош (тихо), Не, Та то није можно, да злоба, маћехе На те мисли падне, (Гласно) Душане !
Душан (умиљато.) у Мој оче!
Ти ми прашташ ! је диз Кунем ти се Богоћ
Урош. Имаш и рад чега, Ти ћеш владар бити; не приличи теби Крвавити руке, ма да је и крвна, Харамије самог, Њега ваља закон Да осуди. Јати ево за сад праштам, Ал ми за то мораш обећати, сине, Од сад бев мог знања никуд не ходити, И на близу нек те Стеван свуда прати, (За се) Ова дерад, богме, цели су Јунаци; Да су вамо Душан (наша се за руку.) Оче, ја ти благодарим да ту љубав, Један стражар (улази.) Прости, светла круно,
Један старац иште миш); из Бугарске вели
Што ти сметам, Да та одмах при Да је дохитао,
Урош, · Уведи та (стражар излази):
(Душану.) Пази Сјајна круна, што је
=
" На очине речи,
250
· Шаље ову књигу;
МА
На челу владара, није и изнутра
Тако сјајна, није; ово сухо злато
И драго камење, скрива трнов венац Клете ненависти, — Ова круна, видиш, И твоје ће чело за мном крвавити —
| Челичи га, вине, још за рана пажњом | Ша не изазивај лакомом игранком
Црну злобу, што те узастопце прати, (Пружа Душану руку који је љуби.)
ТУ, ПОЈАВА, (Капулос са привезаним челом улази.) Урош и Душан. Капулос.
Светла. круно, ја сам —
Урош. Из Бугарске, видим, Отуд јарко сунце и весели гласи Србију плове, Које добро, старче, Ти доносиш нама2 Капулос. Господине краљу, Ово туђе рухо (чуде се), 4 што велиш, да су
Ја Бугарин нисам, Скрива византинца
Отуд и весели за Србију гласи, Ова књига, мога господара, нека, да ме одговара (даје му писмо). Урош (отвора га и чита.) (Зачуђено.) Леонтаес! Шта видех Варају л ме очио! Паклено издајство ! (Даје та Душану) Читај, сине, мени засенише очи, Стани (Капулосуј Ти си, старче, од теретног Зе пута Малаксао; иди те се поодмори, Ти ви рањен2 Капулос.
Јесам, с тога ево веће
Друга је недеља, како отуд гредем, Код Тимока хладног достиже ме хитра Краљева потера, Двоје беху, ено Оставих их тамо у крај вира; мени Ова једна рана сачувала Књигу,
Урош (слуги.) Нека му се даде добра нега, Иди (Капулос излази. Душану)
Читај, сине, Душан (чита.)
„Леонтав Урошу здраво да је чита!