Позориште

мл ДВА меље

(„Гроф Есекс.“) Лешше успомене није нам могла оставити позоришна дружина наша полазећи на пут, него што нам је оставила представљајући последњег вечера ове сезоне (2. маја) „Грофа Есекса“ од Енрика, Лауба, што је превео Д. Јоксић. Ми смо мн тако велики поштоваоци Лаубових драматских умотвора, а сувише кад видимо главне улоге његове у рукама тако изврених глумаца, као што је то наш Мандровић.

Гроф Есекс захвата једну епизоду из познијег живота оне даровите али и ћудљиве Тјудорке, Јелисавете, коју је неки шаљивац назвао првом девом на земљи а другом на небу; оне исте која је дала одрубити главу лепој Стјуартки, што се усудила да је лешша од ње, и која у овом Лаубовом комаду даје погубити Есекса за то, даму се освети, што се усудио љубити овим ње још и другу. Гроф Есеке је достојан такмац Шилерове Марије и по замисли и по обради драматског градива, и нема сумње да ће и њему бити та лепа будућност, коју је доживело оно изврсно дело Шилерово.

Да изложимо овде у кратко садржину овога дела. Гроф Есекс, тајни милосник краљичин, бори се у Ирској против побуне, а међу тим потколавају га, код куће његови политички противници. Ови су већ толико успели код сујетне краљице, да му забрани вратити се у Енглеску, а међу тим стављају својим сплеткама војсковођи све теготе на пути излажу га ве војском заједно, највећим опасностима. Кад је Есекс провидео њихове смерове, и уговорив примирје вратио се у Енглеску, краљица неће ни да га прими а то ли да саслуша његово извешће, а противници га стављају под судску истрагу. Есекс улази на вилу код краљице, али на своју несрећу; ова је нешто начула да он на своме летњиковцу има неке љубавне састанке, те га за то разгњевљења, срамоти јавно пред његовим противницима. За такву увреду диже Есеке у Лондону буну против краљице, која би „девицу“ скупо стала, да „жена“ не измисли лукавство, које ће да окрене све енглеско оружје против несрећног Есекеа. „Хоће да

нас покатоличи; хоће да доведе на престо Стјуарте ·

с папистама! То је племенито оружје „друге деве

на небу.“ Не оружје краљичино, него плакати ње- |

зини савладају Есекса, којега за тили часак Фанатисана руља лондонска доводи рањена пред краљицу. Краљица баца велеиздајника у Тауер, али жена хоће да сачува главу своме љубимцу. У то се појави легитимна, жена Тсексова и тражи пред краљицом у очајању свога мужа. То је и сувише понижења за охолу Јелисавету. Да би се осветила својој љубимици Леди Ротландовој, она потписује смртну пресуду, која иште главу велеиздајника,

Есекса. А кад је у последњем тренуту; савест мало"

узнемири, те хоће да га помилује, душмани се већ

састарали да то помиловање дође — касно. „Гроф Есеке, пир францески умрђо је“ — то је последња, реч у трагедији, и ми смо захвални нашој управи, што је то последња, јер у оригиналу стоји: „и његова жена,“ коју ми и тако виђамо где умире на позорници, те нам се тај додатак свакад чињате излишан.

Ми немамо глумца, који би се у улози Есекса могао мерити с Мандровићем: све особине овога дивнога карактера лаубовог прозираху нам из лепе игре његове, Ми с поносом тврдимо да би игра задовољила и самога писца да је био присутан. Какви беху то дивни контрасти у увређеном племићу, савладаном лаву и нежном љубавнику! У Есексу је Мандровић на висини своје вештине, — У колико нас је задовољила лепа игра нашег госта, у толико нас је изненадила у тој представи игра наших млађих чланова на позорници. Ми не мислимо нашег Суботића (Роберт Сесил), Недељковића (Лорд Нотинтем) и Зорића (Рул) који су вешто подупирали целину комада, него нашег Лукића који је представљао Саудтемтена и К. Савићеву која је играла Ротландову тако лепо и разумљиво, да су с правом понели признање наше публике. (0е0бито је лепо извео Лукић сцену с краљицом, где

| је као пријатељ Есексов моли да му даде сатис-

Факцију за увреду, а Савићева своју Ану у лудилу. — Маринковићка, и ако тога дана болешљива, одиграла је улогу Јелисавете тако вешто, да јој морамо признати леп дар за достојанствене улоге. Што морамо особито похвалити на њојзи, то је, да она свакад добро проучи своју улогу, о чему смо ве могли уверити у великој и тешкој улози Јелисаветиној. Што није наша глумица живље ниансирала моменте ревњивости краљичине, који су У улози Јелисаветиној најживљи, то баш приписујемо њезиној нерасположености тога вечера. Рашић није довољно јасно извео страшивца Џонатана; то није страшива жена него плашљив човек. Не мислимо да ваља пред краљицом да добије дрхтавицу као наш весели Савић, него да обележи боље главну црту свога карактера, кад је првинпут пред краљицом, а не да игра онако исто као код куће. Соколовић је одиграо Кофа врло добро — он је био на своме терену. Дворјанку Нотингемову представљала је Хаџићева доста добро; онако као што наше глумице обично предетављају дворкиње. Лесковић, Марковић и Пешић својеки су припомагали, да целина буде онаква, како је испала добра. ;

Управа је тога вечера послала писцу у Беч телеграм у коме му у име поштовалаца, његова, драматског рада јавља, да је „Есекс“ први пут представљан овде у српском преводу и благодари за ту лепу уметничку усладу. —Ј.—