Позориште

дим

Одојила мајка 2 А зар нибу њеној Успомени. Срби ва Угрима сузу

| Посветили 2.

У Неда (уздише). Моја мајко! Урош. | 3 Њена, душа

Хранила је своју вирочад нејаку,

Кад је злоба љути опремила_ челик“ Да ишчупа мени, сужном робу, очи, | Које у поноћи допратио Неду Брату у тамницуг Ко јој даде снагу · Да умекша срце оном нечовеку, Коме Ђаво душу искупи са влатом >

(Неда наслања главу на“ Урошеца прса).

Ко је ако није материна душа

Упутила ћерку и други пут брату, |

Да му црну траву на очи привеже „

Да успава злобу опаке маћехе, . Кад га посла роду у Цариград» Недо,

_ дна иста душа и нада мном лебди;

Она енажи данав и твог брата дело: —

"То је моја вера: нек буде и твоја!

Та ће мојој веји победу донети, Та ће смирит душу задуженом су Неда. 0 Урошу! . Урош. Тако, Па кад нама љубав Судбину укроча; кад нам бурна душа, У спокојству једном одахне; тада ће Наша чиста врца сазидати олтар Нашој милој мајци, да гледају даљни Векови жртвеник дечије љубави, Неда. У љубави нашој према мајци, ми емо Једна душа, једно врце, Урош (љуби је у чело). Ходи, Недо, Да починеш. Мирну душу радо благи Сан облеће. Ходи, пољупци твог брата Некти сведу сузом замућене очи. (Излазе). (Диже се стражњи застор. Врт).

У. ПОЈАВА,

Марица, (носи у руци барјак, обзире се плашљиво.) | Марица.

Овде у прикрајку морам сести, Овде

Ваљда не ће доћи, Па и ако прође,

Прикрићу се, Тамо у одаји тамној

Е 2 Стеван (утрчи),.

Већ не могу више да издржим — Усред

деленила цветног волим да тугујем:

Овде само цветак гледа моје суве —

Он је неми сведок, сахраниће тајну

Тугу маричину. (Плачно.) Јаох моја мајко!

Где ви сада да се у твом крилу свита

Исплачем, (Таре очи.) Отац не зна да ме теши;

Место да разблажи, свака реч му дражи

Моју рану. — Мучи, јадно ерце,

Мучи сада, Твоме радосном игрању

Дође крај, И ти ћеш ко и сваћи цветав

Без љубавне неге брзо да увенеш, (Седа).

(Залишљено.) Сама; навек вама. — — Живот _ без љубави

Није. а волим. да не живим,

! 5 5: (уплашено).

1 а 7 при к ан се уведан пору.

Ј Де Хај,

весело Стеване, весела ти мајка!

Од сутра бар знадеш заш' ви на ввет допго, Ђорда, топуз, стрела, копље; удри, СО Гази, боди, хватај, — (Све је измицао натрашке, код последње речи посрне на банак па се сатре и падне, а Марица уплашено

искочи). ј

Аха, ево тице Што излеће по што ловац метанише (Чисти рухо).

Гле, лепа Марица, светога ми Саве! А ти, збиља, ко да у влавујском гнезду Седит 2

Марица. Шта ћеш овде» Кога тражиш 2 Стеван, Тебе Вилино девојче, тебе — тебе, Марица. | · Иди отуд! ' Мени данас није до дивана. Стеван. Није 2

Ал је мени, душо! Само не ва тобом,

· Где је мој краљевић» С њиме имам збора, ' Јуначкога збора, кунем ти се Ђордом, · Јуначкога збора; млада ћеш се стрести

Кад га чујеш. Само сад ми реци |“ је Мој господар. Марица. Не знам. (Наставиће се.)

=