Позориште

А ти дреши (' мојих руку свезу, па ме пуштај с миром.

Стеван. Ха, хљ, добро вели!

Душан, Моја дужност хоће Да што друго чиним, У борби са Недом Мојом тетком ти си допануо ропства: Она нека реши твоју судбу.

Теодора. | Нећу Да ми Неда суди, нећу! Приклињем те Живим Богом, ил ме слободну одпусти, Иг ме уби, Не ћу ни да видим Неду, Пре ћу моју главу о зид раздробити Него што ћу стат пред Недом.

Душан, Ко ве

Руга своме Богу; тај ве боји мрети, Стеване, старај се да ти не умакне, Одведи га у врт, да га не опазе Они што Ће доћи, До мало ћу и ја Тамо бити, Иди.

Стеван. Благо мени, сад ћу И жене да чувам, До мало ћу ваљда Чувати и туске по Бугарској. (Теодори.) АЈМО! Теодора (јаросно Душану). Проклети породе, ти ви заметуо Данав грдну борбу; док ти дишеш, њојзи Краја нема, Ти ћеш на самрти чути (ве моје речи, (Излази са Стеваном). Душан (тледи за њом), Бедна жено, ја те

/ Чисто жалим. Који човек једном Као ти, сахрани, све што Бог 'за украс Своме створу даде, љубав, част и веру, Том и живот мора на досади бити, Јер га опомиње с' часа на час, да тек да свој презор живи, — Иди, мени оста Гнусна успомена, (Клекие.) Боже, ти ме спасе | Од душманеских стрела, ти сачува оца, Даде му победу: моје речи нека

Тебе — тебе хвале, — Ти ме и од селе У борби закриљуј, Мене твоје чедо Очинском љубављу, — па и моје благо

Марицу сачувај, Још један пут само |.

= ПО АНЕ Душан, Поврати ме њојзи, да заједно навек Ја сам Тебе провлавимо, (Лиже се). Стреман да учиним и то, . Ах чисто ми саде Теодора. Лагље куца срце, Све што до сад видох

У црнилу; неста — изветри, — а љубав

Преузе изнова владарство у срцу

Као и до сад. — Ја сам срећан. Идем сада

Да и Мари срећне отправим гласове, (Излази).

(Диже се средњи застор).

П. ПОЈАВА, (Велики трем, Неда за њох Капулое).

Краљице, залуд га моје очи траже, Угледат' га више не ће, Обори га мисо Душе отроване, к'о што гујин задах Голуба обара, Њега више нема,

А ја живим! — —

Неда. Немој Да ти очајање емути старе дане Божија ву дела често не провидна: И на дну провале кадкад сијне сунце Његове милости,

Капулос, У залуд ми врце давараваш надом, Њега нема, —

Неда (полугласно). Мал' да Није тако, Капулос (као за себе). Њега нема; без њега ми Живити се не ће, 0х бедна еудбино

дар да тако сконча мој љубимаца! — 6 Богом!

Неда. Куда тако етарче» Капулос, Идем да потражим

· Његов гроб, Ваљда је милост Божја мени | Ту једну утеху наменула, (Одлази).

Неда. Бедна

| длобо, зар не видиш у наокруг, какву

Крвну цену стају твоја делаг Ти си И слепа и глува, Тешко оном, кога Твој удар домаши! Јеси л барем њега

| Понтедила, ако мене ниси» И ја

далуд гледам, залуд тражим. 0х та само Једно магновење, да је да га гледам;

· Да му рекнем само, — да му праштам! Њега,

.