Позориште

~~~ 28. Нема нигде, — Црни дане, који гониш | Неда. Отурену мајку, да кроз копља тражи | Ти си му убица» Заблуђеног оца своме сину: жена | Клон се Вако и не може да потражи свога | Душан, Мужа. дх, да није — — Иди крвна мисо, | Мо да ме навек мориш, Михаило живи | Неда,

(Душан улази).

Михаило мора још да живи, да ме Пред сином оправда. Улази Душан (полугласно). Ја сам узрок њеној Тузи, Неда (опази Душана).

' 0) Душане, оди, утеши ме. Угледа д га дегод, говори.

Душан. Чудим се Да јогл није овде.

Неда. Овде2 Он ће доћиг Где је2

Душан.

Он заоста испред улазеће Војске,

Неда,

Михаило заробљен 2!

Душан, За кога Ти питан2 да њега» (Збуњено и тихо).

Она још ништ' незна

(Гласно) Драга тето тиви њега помивлила» Неда.

Без њега ми дете остаде сироче, Шта ћу да му причам ако ме одрасло За, оца запита2 Зашто да црвени Мати ес увређене жене» Зашто народ ба злоћудна краља, још да гине, Доста Ја мир хоћу — за то у невреме дођох! (ад ми кажи само, где ћу да га нађем

Душан (тихо). Што ћу сад како ћу да одпочнем 2 (Јасно)

Он је Он је — погинуо, Неда. Погинуо 2 Душан, Немој

Да ме караш, ја сам =

| |

| | |

Плахи несретниче, Ти ви еродном крвљу окаљао руке. Иди, нећу више да те гледам Краљ Урош (улази с пратњом) Недо! дар ти овде збиља Ти си похитала ! Неда. Јесам, да избавим њега, да сачувам Моме сину оца, ја сам похитала, Кроз убојне стреле, узалуд је — видим Овакви гласови, што их зачух овде И дома би мени рано — рано дошли (Уносе покривено тело Михаилово на носила) Куку мени, дођох да и ово гледам о (Покрива лице)

Урош. Душане, ти видиш шта си починио,

Душан.

Низ неправо оче, тако срећан био, Да је ово тело овде живо, веруј, Казало би само да је тако, Чуј ме: Разгрејан од боја удалим се за час

Од евог крила,

Угледах Трибана, где с натегом витла _ Ово себе Ђорду; видох да је рањен, Шћах га одбранити: грехота је мишљах Да вођа победу главом плати; а већ И бугарека војска, која се предаје

Која бежал" пође. Како ме угледа Михаило, а он полети на мене, Уплаших се кад му у очи погледах

ЈЕ мал не подлегох, Неће рука, неће Ни мач: срце ми ве чисто укочило; (амо што се браним, „Падај змијо љута Да не трујеш и ти Бугарску,“ повиче, А ђорда му вијне, главу моју беше Наменула. Видећ шта ме самог чека, Ја одбијем удар а мој га погоди,

Те му челик љути проли врелу крвцу Из прсију. Наде. Шћах већ да похитам Да му рану стиснем — он издану Спомињући — Неду.

Неда. 0х!

(Наставиће се.)