Позориште

па

им 294 ум

истисне — од љутога смјеха. Штета што

западе М, Савићеву омања улога, Хаџић, Бунић и остали пристигоше такођер евоје задатке,

У овој жалосној игри хоће се много тан– кога осећаја али у танким стварима иде осјећај уз доживљај, па је каткад понатегнути у велико господеку жицу а каткад потегнути разнотом духовита ображаја и прељевом гласа дрјемке ћути гледалаца, Уз толике и толике танкоте само се собом каже, да улогу свако своју живо не само научити, већ и промозгати мора,

Веле лијепа бијаше одјећа те заводу на праву част; чист је наглас умножио наш ужитав па емо пуносрдице захвалили управи што нам је онако красну вечер спремила,

Шаљива игра „Пркос“ изнесе нам Ј. По– повићеву на жуђени видик и збиља ју је

ваљало смјестити уз врличину Соколовића |

(Селаковић и Ката), Јелка — Л, Хаџићева — опет се врати онако драгахна у своје тњезданце и обрадова нас танким изражајем мењајућега се чуствовања, Бијаше јој лијепо на дохвату улога а уза ставитога Коју — Недељковића — могаше се лакше поиграти. Добре воље бијаше Која и свому послу вјешт а бока Миданова — А. Те лечкова — тавође нас угодно разбадриви и умјетничком игром и појвим главом, Видјети јеи обим оне струке, да је Сока чељаде право, мисаоно, паштеће за напретком, пуно лијепа шара па се није бојати, да би се онако млађахна могла преко мјере загледати — попут других — у се, А тек Милан — Рашић — Ђаволан сав на свом мјесту.

Много се је овијем комадом обћинетво забавило свакојаком шаљивом досјетицом а и нашло се бијаше у аренибројно, као и првих вечера, и“

Иза ове намаче, се још и боља шала: „Доктор Робин,“ а у свој шали истаче се све збиље познати вјештак великијем умљем и танкотом, угрија нас 1. Телечки, човјек и сам перу вјешт, који знаде гласа свакој

потреби, евавому недостатку, мањку. Бољи се Герик, а по готову бољи Робин за цијело мало гдје виђа, те нам опет драго би што се је у њ загледало онакво голупче, онаква биједна Мара крилатице — маште : К, Савићева. Као да јој каткад на ум дође

| Есеквов положај, али само за час, тако нам

св чињаше. Звонки би јој гласић могао прелијевати и богатије, обилатије, разнозвучније, ако би нас — без замјерке — хтјела послухнути, а тако јој и спутни став ненапрежице обиловати може још већма удевитим кретајем, и ручица и ступ, Недељковић и Зорић — Артур и Џекеон — знадоше се као сваки пут наћи, сваки по своју, а Едити — Ј. Поповићевој — не бијаше згоде ступити на измол правим својим ликом. Бунића допаде још мање: ева игра бјеше ваљана,

Ну горе је или бар неприличније, што писца ових редака трже нагао посао па га на жалост минуше три читаве представе, и то: Млетачки трговац, Избирачица, па Добрила и Миленко, те кром свога квара, неужитка — сад још мора шутјети са своје стране, али је упрло све у један глас, да ни у чем ни ове представе не бијаху заостале за пређашњима, да паче се веле — утакмице одликоваху врене глумице и глумци вреном својом игром,

Узмимо још дакле „Мамицу“ преведену иљудски посрбљену а у вамом Будиму обилно награђену. И овде се изврено понесоше:

превриједни наш Телечки као Мита Савић,

па мудрица — мамица, пуста шербилица, оковита, танка основа, чудне жице свакојаке, толи марна Ј. Маринковићка, Анка. је– диница јој, К. Савићева играше подобро, ади као да јој особито разнотом природнога понашања не послужи права вољица дочим је Светозару — Недељковићу баш својски и од срца аглатко и слатко звонила умјетничка жица. И браца Тоша Зорић — ни у чем није заостајао а Милица 4. Хаџићева — своје намјене ни за час није с ума метала, Јова Скочић — Рашић — с

)