Позориште

ботића, Једва дочекасмо да видимо како ће изгледати одломак најзнаменитијег доба, наше повеснице, како га је за позорницу нацртала вјешта рука чувена писца и родољуба. Ваљало је да видимо Косово, тужно Косово још једном својим очима, и да претуримо у памети све оне црне дане, што се иза Косова наређаше вијековима,

Бијаше нам очекивање можда пренапето те одвише осјетисмо иза њега од чести куд и камо заосталу игру, Десетерац, глатки десетосложни стих наших народнијех пјесама ваљало је удесити за декламацију, али ову треба прилагодити правилу које не допушта, да продире поједина стопа крто и угласто, већ захтијева од говорника, да, пазећи на прељев стопе, свакад заокружи цјелину рјеченице и мисли, не повриједив ни благогласности Ни разговијетности, Ова се пошљедња још и тим штети кад говорник хити, без невоље гута слотове; та и у усхитном часу не смије трпјети разумљивост и тлаткоћа, а камо ли у патетичном дијелу приказивања : како је то знао изнијети 2, Телечки — Вук Бранковић — да и неспомињемо толико пута хваљене, веома пластичне игре његове, Држаху се својски и Милош — Недељковић — и Јусуф паша — Суботић — џ Мурат цар турски — Зорић — али војводе, особито неке, да се онако еметоше у боју, како се бјеху смели у игри, три пута црњи дан, — Мара и Вукосава — Маринковићка и Телечкова — па Јевросима — Ј, Поповићева — свака своје приказа добро и достојно, У цијело узевши не достиже представа наше наде, а оваки се комади морају учити, проучити , доучити, ако не ће да склизну и одлични глумци; приговора пак не смије приштедјети праведан суд никоме, који управо и не научи своје улоте а камо ли да је проучи, Свакоме своје, — Позоришни свирачви вбор, вођен врлим капелнивом, свиРаше на опће задовољетво народне арије,

У поледјељник 94, јула бијаше излет Винковачкота. пјевачког друштва. „Слоге“ у

тај „Куњевце,“ и ту нас обрадоваше глумци наши својим походом, разигра нас — на опће захтијевање — Л. Телечки умним дееламовањем „Витеза Конта,“ а усхити нас управо драга дружина складним пјевањем народнијех пјесама, И све бројно друштво од срца поздрави и одликова особитим поштовањем госте, а на челу им многтопоштованог управитеља А. Хаџића, |

У уторник 25, јула видјесмо »Шарана,“ шаљиву игру од Ј. Јовановића, и другу шаљиву игру у два раздјела „Цар Петар велики као лађар,“ преведену Милутином СтоЈановићем, Да је „Шаран“ врено нашаран познатим пером Ј, Јовановића, 0 том нема сумње; сваки је супротак истакнут, колико и гдје треба, а шаљива домитљатоет пробија из сваке ситуације баш ваљано, Знадоемо и то, да је 1. Телечки на тласу као први представљач Јовановићева, „Шарана,“ читасмо приђе тај комад с помњом и довијасмо се од прилике свакој згоди и прилици, гдје ће ријетка пластика 'Телечкога изићи до на врх веселе нам ћуди. Али бадава: наше домишљање и докучивање умом високо надвиси на нашем југу у тој улози педосежна умјетност Л, Телечкога, Једва ее па рају могло разабрати опћинство, да награди чича-Панту бурним изазивом,и

ташшање једва се слеже и утиша, Онаво на,

углед излијети човјека сељака у оној прилици, онако погодити сваку малу ствар на њему, да се дивиш — па ипак ни у чем не претјерати: то је вјештина, каквом се збиља дичити може наш Лазо, — Да је Ј. Поповићева — жена му Ана — својски пиомагала, те опће задовољство у велико стекла, не треба нам ваља да истом помињати, по што смо свој суд о њојзи у оваким улотама чешће већ изрекли, А и Станку — Не– Дељковићу — и његовој Сбавци — 2, Хаџи– чевој — свака част, која им припада, за посве подобна поимања и приказивања. Футошкога кнеза — Хаџића — и његових сељака, западоше мање улоге, сваки се својој одужио, а крај тога Соколовић нам је угодио још и спретном мимиком, (Свршиће се)

И _________ М_