Позориште

кеса. ИН

њи“

мисли од А, Хаџића, за тим „Школски надзорник“ и „Честитам,“ шаљиве игре К, ТриФковића,

Први је комад танко испредена шала а расте јој цијена још и језичком љепотом и обилношћу умнога и вренога А, Хаџића, Нема ту готово ситуације ни мисли криве ни сувишне. Пивац се не хоћаше отимати за којекаквим жестоким ефектом — а то ваља — да натегне можда преко мјере живчани наш строј; знађаше он добро колико и какве шале подноби јужна наша крви ћуд, а зачина духовито-шаљива пробија му озго те све драгом сукобицом прељева, кад се е њоме куцне потребица евакидашњега поимања и живовања. — Други и трећи комад одају живост схватања и цртања, којим се одликује даровити Трифковић, мотрећи и разастирући свакидашњи животи његове потребице, и његове мане и лоше стране, Па за то му и хвала, што је замршаје испреплетао живим каром несташности и несташних, Оваки бич можда што и помаже, кад се узалуд истроше представке и разлагања против злих навика и обичаја, које службене саблазни, које кућног неваљалства, Иначе је познат садржај свијех трију камада, те нам га не треба, овдје понављати,

Играше ве у свему добро. Први дође на ред „Школски надзорник,“ а у њему се указа шаљива жица нашега Суботића — Петровић сеоски учитељ — да не може бити боље, Суботић је здрава суда, зрео човјек, зна шта ради, јер мисли шта ће радити, врли је напредни, Не бијаше ока вуха, кад се онако бјеше разиграо у грдној својој неприлици у та плаха му се душа прели у лице тако пуно израза, да му могаше завидјети многи шаљивац ег ргојезво за онаву игру. — Жена његова Ката — Ј. Попови– ћева — достојно ве нађе уза свога мужа, према своме задатку; у овој струци већ смо је проучили и један нам је глав, да је ваљана. Овога се пута истаче особито танким разликовањем домишљаја, коме еваг-

да одговараше спољашњи лик, А, Савета, кћи њихова — 21. Хаџшћева — играше предраго; устраје ли на данашњем путу, у добри час по ве и по нас; па је она марљива и окретна, и труди се да свуда како треба промијени глав и лице — Школски надзорник — Зорић — и Станко — Недељ– ковић — па и Пиваревић — Рашић — одиграше сваки своју истом.

„Љубав није шала“ изнесе нам опет Маринковићку — удовица Моровватићка — и К, Савићеву — кћер јој Милицу — на пријатан видик, (0) оној првој тешко је изрећи вуд, ада је не похвалиш; а Савићевој овога пута ваљало је пријећи на пољице танка занова и посве Фина довијања, Минула је срећно неке кланце, а подобан јој лик знаде намаћи своју лагодицу, кад би гдјешто можда и позастала у високом зраку танушнога преплета узвишено-смијешне замисли, Штета, што јој пјевнив Златко — Недељковић — овога пута не бјеше како ваља, Недељковићу као да се није играло онако, како се навикосмо гледати га и у самим претешким улогама. Познато је без сумње овоме огледаноме глумцу, да фина комика захтијева оштар вид, оштар вуд, те јој но може послужити обични, или коме вични гиб и крет, глав и говор. Не погодив ових жица, растртнуће глумац или глумица готово еву дијену танкфумној шали. — Мање улоге испадоше добро, Праља Роква — 21. Хаџићева — опет бијаше посве на евом мјесту; држаху бе и остали згодно; ну комад не успије како се надасмо,

„Честитам“ угава нам на радост нашу опет врлу Маринковићну — Мару — и у љубавној улози веома љубазну, а врстан јој бијаше друг Стева — Недељковић, Спира Грабић — Телечки — разигра наб као сваки пут својом веома удесном игром и дохвати узгред људски многу неваљалост данашњих дана у — српетву. Омање улоге допале беху добрих руву. |

У недељу 23 јула видјесмо игру у 5 чинова „Милоша Обилића“, од др. Ј. бу-