Позориште

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

|

(„Јелва“.) Три пута узастопце, и то б, 7. и 9,0. м.при- | казивана је руска сиротица на напој позорници и сваки | пут је у дворани било пуно гледалаца. Истина, позоришна управа одредилаје приход од треће представе варошкој болници, те су се за ту добротворну цел стекли у позоришту и многи суграђани стране народности, али свакако нам ваља забележити, Да је до сад мало који комал привукао на себе толику пажњу наше публике ко-

лико овај.

Кал пзложимо каква је то позоришна игра, коју глеласмо. пли боље да речемо елушасмо за три дана, на натој тлумисници, увидиће назни читаоци, колико је труда, стало управу и позорттну дружину нашу приређивање и спрема за представу, и ако је за тај голем труд и једно п друго пожњело од публике особито признање, то се ми овој праведној награди можемо само радовати.

Грађа је ва ову драму узета из Наполеонове војне на Русију. Једна отмена руска породица беше избегла из Смоленека ла се склони од непријатељске навале. У бегству је ухитриште непријатељске чете, те убише оца ин | матер на очиглед малој девојчици њиховој, која ужаснута, | овим трозним призором онеми. То је Јелва (Сајевићка). | Војници се смилују на младо сироче, узму је у заштиту | т тако лође Јелва у Француску у кућу грофа Сезана. Ту лобије са суном грофовим Алфредом одлично васпитање. Погибија Јелвиних родитеља, то је у оригиналу предитра, која је у каснијој преради отпала, те се дело започтње у Паризу са одраслом Јелвом. Алфред, који је олрастао е немом сипотипом и научио тумачити сваки покрет на њезином лику, самртно је заљубљен у своју лрутариту и ту љубав враћа му Јелва у пуној мери, Ње| тови родитељи не желе да им син узме сиромашну Јелву | за жену. почем су оспромашили и иду да поправе своје стање богатом женидбом свота сина. Јелва се мораше уклонити из куће својих добротвора; али то још више распламти љубав у Алфреду. Отац видећи да на силу не ће моћи да постигие што жели, саизволи на послетку ла му син узме Јелву. и дело се отпочиње доласком Алфреда младој сиротипи. да јој каже. како више његовој женилби ништа не смета, Међутим је познао Јелву кнез Черпков и проси је од њезине васпитатељке. Наравно буле одбијен. али овладан љубавношћу Алфреловом и Јелвином, обећа, да ће им кумовати. Пресрећна Јелва кити се вендем, јер данас ваља да полази на венчање. У то дође њена помајка, грофица Сезанова, пи моли је на коленима, да се одрече Алфреда, почем ће поролипа бити обезчатћена, ако се миравом не измпре дутови., у које се гроф увалио. Овладана признањем за доброчинства, што је уживала од грофице, Јелва се иза силот напора одважи да се одрече Алфреда, али знајући, ла јој овај не ће веровати, ако рече, да га не љуби, побетне напрасно из куће, пошто је скинула с главе венац. Од света накита, што јој је поклонио богати кум руски, понела, је собом само једну киту цвећа, којом је наумна била да | накити своја прса на венчању. Алфред је у очајању вра- | тив се у Јелвинстан, и тиме се завршује први чин. — | Други игра на једном добру код Вилне. Ту је богата АлФредова заручница Феодора. Грофица је са сином дошла, | да води снаху из Русије у Француску. Да се ови неби |

! | | | |

у Паризу никада састали с Јелвом, наредила је, да се руска сиротица смести у једну познату кућу у Москви. АлФред је заборавио на „неверницу“ Јелву, која га, остави тако напрасно, и склоњен је, да узме руку богате заручнице. Кнез Чериков је рођак младе Феодоре. и ми нази-

хе

ремо, да то не ће бити без уплива на даљи заплет дела, али и он,држећи да је Јелва изневерила свога љубавника, а не знајући за корак грофице Сезанове, не може да се заузимље за сиротицу Јелву, која му толико беше омиљела. У двору је све спремно за венчање, кад али у један мах појави се Јелва у простом руском руху: њу беху напали разбојници код Вилне и похарали до голе душе. Сирота девојка, која је по цичи лутала док је дошла да проси милостињу у овом дворцу, није мало зачуђена, видећи свога земљака. Черикова, који је у Паризу просио њезину руку. Али Алфред се томе не чуди; он је разгневљен, јер држи да му је баш Чериков отео заручницу и довео је кришом у Русију. Невини Чериков нема, кад да разјасни направном љубавнику шта је у ствари, јер га овај грди као отмичара п одводи на двобој,

Јелва је пре тога наговешћивала, да она познаје кућу врт иоколину, али Чериков не разуме њезина говора, него иде да се бије с Алфредом. Међутим је Јелва упознала слику своје матере на зиду и нама јесад јасно, да је то кућа њевиних родитеља, где је млада сиротица провела прво своје детињство, а Алфред њезин рођени брат. Али сада је већ касно, млада Феодора казује Јелви, да је живот и брата и љубавника у највећој опасности. Ужаснута Јелва гледа с прозора на двобој, и тај ужас одреши јој језик и она врисне — Алфред. Двобој је срећно

| испао, и за мало прихватају на изменце братинеска и љу-

бавничке прса измучену Јелву.

Већ и сам сиже комада по себи је довољно занимљив да може привући целу пажњу нашу. А кад придодамо томе музику, која прати Јелвину игру и тумачи њезину пантомиму, то ће наши читаоци лако појмити, колико је тај комад занимљив. То је једини комад у нашем репертоару, у коме се пантомима удружила с музиком, да нам с позорнице тумаче сваковрене осећаје човечија, срца, п нас овлађује необично осећање, кад се уверимо, како силно умеју да говоре неми покрети човечија тела, и прости инструментални гласеви. То је универзалан говор, што га свако разуме, који у прсима носи људско осећање, говор који не обмањује као ласкава и китњаста, Фраза, што буји са, језика, него који жубори непомућен, чист, као што му је и врело чисто од куда истиче. То је онај говор, ко га се дипломати плаше за то, што је искрен; што не може да буде другачији, него искрен.

Ко хоће да се увери, колико мимика у приказивању попуњава говор, тај ваља да гледа Јелвину улогу, па ће се уверити, да је добра мимика без речи, потпун говор, а говор без мимике — мутавило.

Овим тога има ово дело својих драматских лепота, што показује да су га створили вештаци као што је Скриби Деверже. Појаве као што је она где се Јелва одриче свога, љубавника, и она где у усхићењу распознаје колевку своје младости, морају потрести гледаоца. |

Мала дружина, која, је приказивала ово лепо дело, надметаше се, да нам га изведе колико могуће потпуно, и

| задовољна публика наградила је труд наших глумаца,

својим признавањем. Особито приказивачица насловне улоге (г. Сајевићка) беше више пута изазивана и на по-

| следњој представи врло лепим венцем од камелија одли-

кована. . Ми се у томе потпуно слажемо с публиком и радуЈемо се,што имамо глумачке и музикалне снаге, које могу да нам приказују комаде такве изврене вештачке вредности, као што је „Јелва.“ М.

Издаје управа српског народног позоришта.