Позориште

љета

Златко, Није него још шта! Ја твог Јашу и не познајем! Дакле твој те Јаша тако воли, да би готов био за тебе и умрети | |

Рокса. 0хо! дн је кадар за моју љубав учинити још и више шта!

Златко. Шта! Још више» Е, није него роткве! А јели он то теби баш сам собом казао! Је ви ли ти то башиз његових рођених уста чула»

Рокса. Него! Најмање ето пута!

Златко (свечано. Сад пази добро! Ако вам се не би допустило да се узмете, би ли ти твога Јашу за реч ухватила, да с тобом заједно умрег

Рокса (крсти се.) А, Бог с вама, господине, шта то говорите! Чисто ме уплашисте!

130

Златко. Није ми ни на крај памети, да те

плашим! да то те и опет питам, би ли ти!

0)

И старији и нови естетици много ву се му- | чили а и данав се још муче, да протумаче, шта је смешно, По тој њиховој муци могли бисмо. овако обележити шта је смешно, Смешно је нека мана и нескладност, која нам не наноси бола и квара, и која нас још мора да ватече из ненада,

Да разјасвнимо с неколико примера што смо рекли,

Омешан је човек, који сече грану а ногама стоји наоној страни која ће да отпадне. Смешан је, јер невиди свевеизмеђу узрока и последице, бмешна је баба, која је обећала девојкама шест кокотијих јаја; само да јепусте у коло, а када је почеше окретати обећала је и кокош, само да је пусте из кола, Смешна је двојако: прво што бе навитида као млада девојка и Бобу навранила, а друго што се хватала у коло. По Ед-

мичној противности између цели и средстава

смешан је онај, који је пошао да купи наочаре, да би могао читати. По комичној неразмерности вила смешан је ћосо, који не да Босне, него још вели: „Пар нека господари у Стамболу,; а ја ћу у Босни: а лијепо му стоји, доклен се ја не ражљутим,“ Смешан је комичним признавањем ненаданог појава те кривом заменом ствари и придива бачванин, који је пред папагајем, кад му је овај одговорио да је магарац, скинуо шешир и рекао: „Опрости, господару, ја сам мислио, да си птица!“ Омешан је Бра, који је рекао Турчину,

кад му се крадом подвукао под улар у место

Переа

ои

у таком случају готова била шњиме заједно умрети»

Рокса (уплаши се, а после се смеје.) Опростите, гооподине, али како можете тако лудо питати Ако ми је до умирања, не треба мијЈашег Но, то би тек лепа парада била, да заједно умремо, ако ве не бисмо могли узети! Нисмо још јели буниве да тако што урадимо! Немојте ми замерити, господине, али мени ве чини, да сте данас добре воље, па се хоћете мало да шалите. Нека вас, млади сте, добро вам стоји, ја може вам бити, Да умремо! Није него чварака ! Ко је јошумрђо, што га је љубав морила! Ха, ха, ха! Сретан вам пут, господине! (Одзазећи за себе Ала ми је жао господина длатка! Мора даје на нешто натавио, кад тако говори, Сиромах,

виромах! Баш ми га је жао ! (Оде) – (Наставиће се,)

бо МЕ ПИРА ОР РА

кобиле: „Буд ли ме превари: али вад се брже потурчи, кад ли чалму стечео“ Смешан је на послетку по том истом безумљу крај умља циганин, који је у туђем оделу ишао на свадбу, па се развикао на матаре: „Увлони ми се е пута, бре, доклен ти није глава полетела! Или вар не знаш ко сам и куд идем 2“ -

Све је то смешно, јер неселадношћу евојом изазива смех, али без бола,

И ако смешно производи смех, то смо ипак ево овај чав видели, да је смешно услов за смех, те тако по природном реду иде пре њега. Где нема ништа смешнога, ту не може бити места ни смеху, ако је иначе памет здрава и читава.

Како смо огледали смешно, то сад не можемо, а да не рекнемо коју и о смеху.

Смех је, и ако се то гдекоме и учини смешно, сила у себи озбиљна, Да то боље докучимо, нека, нам је допуштено; да свратимо мисли на онај тајни савез између смеха и плача, Ко не зна од нас, да најжешћи бол наше душе букне кадшто смехом, а најживља радост да се често јавља у сузама. Суза је света. Света је суза мајчина, Ппроливена на гробу детета свота. Света је суза сиротињека и многа друга. Али ко ће одрећи милину небескога чара осмеху, којим се смеје сретна мати на мило чедо својег А ко опет не зна да иједнои друго може бити паклена образина за највеће хуље, који знају и плакати лажно и смејати се издајнички, Што Жан Пол вели о