Позориште

| а

ммг 16

оперу „Фауст“ на хрватском позоришту као знамениту зтоду, те изричемо своју хвалу пређашњој поворишној управи, која је „Фауста“ ставила на репертоар, и набавила га, која је и саставила оперно друштво и оркестар, тако, да се та заиста тешка опера може у нас певати; ми изричемо своју хвалу садањој позоришној управи, која је у сваком обзиру ревно радила, да то дело изађе на видело. Зиша сшаџпе. А сада ћемо рећи, за што је та представа тако зваменита. Неки људи у Загребу говораху до сада, да је хрватска опера сувишна, јер много новаца стоја, а да је разлика међу хрватском и другом опером тек у томе, што се талијанске или Француске опере певају хрватским речима; неки други пак вељаху: „И не треба нам опере, негујмо драму.“ Ни првини други не суде право. Људима, који из заседе уздишу за туђом Талијом, можемо рећи то: загребачка публика тражи млого, а Загреб је градић мален, међу захтевима и међу приходом позоришним нема размера, с тога и позориште овде без потпоре опстати не може, потпора се може дати од сабора хрватскога, 4 законотворно тело краљевине не ће срамотити си лица, подупирућитуђу уметност. Они пак, који су ради оперу искључити, тврдећи, да сес тога наптој драми штета наноси, не говоре разложно. Загреб је средиште књижевнога и уметничкога покрета у Хрватској. Не обазирући се на то, да већ сваки мањи град оперу има, питамо, каквим се правом сме искључити певана драма из нешег позоришта, и да ли је хрватски народ до века осуђен, да не негује драматичне глазбе2 Што наша драма још није равна опери, томе је са свим други разлог. Певачи су ивображени систематично, наши тлумци већином су натуралисте. Хрватска опера има пред страном много предности. Прво, можемо је целу годину слушати; друго може јој репертоар много обилатији бити, док би од туђе опере могли на годину у једно 30 представа само једно 4 познате опере слушати, и то по свој прилици наобичније талијанске. А још говорећи о врсноћи певача, можемо по све сигурно тврдити, да туђа опера не би у нас имала таквих сила итакав збор као што га има стална хрватска опера. Та знамо, да има код талијанских друштава обично само по једне или две ваљане силе, а други певачи не ваљају ништа. Само сталном хрватски певаном опером можемо доћи до изворних хрватских опера, само стално домаће оперно друштво може приказивати већих драматичних опера: одтуђег којег друштва не бисмо никад чуди „Фауста.“ Лриказивањем „Фауста“ престаше санци тајних патрона немачкога, позоришта; „Фаустом“ је уведена велика драматична глазба, у нашо позориште. За то сматрамо миту представу внатном згодом,“

КЊИЖЕВНОСТ.

# („Потурица у народном позоришту у Загребу“.) „Од како је ова драма угледала света“ „вели“ „Ујепас“, глумила се на загребачком позоришту за седам година тек други пут при свршетку прошлога месеца 'у Новоме Саду и Београду пак приказали су је за то време већ бар10. пута. Одакле та разлика Чар се онде више мили зато,

што се помније и боље приказује Или за то, што је онде опћинство блажи судац за домаће драме, у којима се огледа народна судбина; Или за то, што се нашега, опћинства ништа не тичу невоље и борбе у Босни и Херцеговини 2 Где ко би одговорио, да смо танкоћудни западњаци, а они да су тамо још жестоки источњаци.Тужна литака поноса, којим се у једно и то изриче, даје обзор нашег политичног и народног занимања веома на уско стиснут. Друштвени јади француски, идеализам немачких класика, плачљиве тужаљке Бирх-ПФајхеричине то су за хрватски Загреб разумљиве ствари, а источно питање, а борба крста с исламом, то је за нас суров, дивљачки призор 2» Миемо, вели се, већ преболели „турско“ доба наше књижевности. вековито клање с Турцима већ нас вређа у песми и глумишту. И тако је турство по– копано у нашој књижевности; али да ли јеу животу нашем народном 2 Главобоља читалаца одтурских страхота у песми, приповетпи, драми, долази може бити одтога,што се естетички вредна грађа наше народне борбес Турцима није естетичким вредним обликом пзрадила; начин како ве „турска“ наша књижевност писала крив је ономе негодовању а није сам предмет. Ко не цени Ченчић-аге високо 2 Шта више извесно је, да ће јак песнички дух и срце домородно управо радо се забављати предметима, из народне борбе с Турцима; јер је исти предмет нашој епској народној песми; јер се у борби се Турцима може назирати новија борба с којекаквим сродницима турским и полутурцима, те у томруху може песник најмодерније тенденције своје износити пред свет. Али хоћели успети такак предмет 'у песничком делу, то стоји највише до слога: ако је тај натуралистичан, ако се ропски држи оних згода, што их сам истинит живот извађа, мислимо даће нелепо дело изаћи; аколи је уметнички, идеалистичан, ако више према естетичној лепоти него липрема стварној истини изводи чињенице живота, може дело с предметом турским толико изврсно изаћи, ко ма с којимдругим; јер вредност песничкога твора не стоји до предмета, већ до облика, његова. Да како, да се под естетич. обликом нема разумевати вамо метрички и говорни облик песмин, већ идеја, сустав, значај, и пеихологичка разложитост. да тосе ми нималоне плашимо наслова „Потурице“ већ питамо за естетички облик драме, уверени, да се п такав предмет може савршено извести; али према данашњем стању наше књижевности, која је из ставних душевних узрока морала поћи смером тенденцијиним, дужни смо такођер обвирати ве и на пишчеву намеру, те ако је ова племенита, испричати донекле и недостатске облика 'уметничкога значаја, да је свака вредна тенденција, кад се у књижевности појави, из прва на штету савршености Формалној, те се тек с временом племенитом етичком смеру нађе и леп естетичан облик. Мером апсолутне естетике смемо оцењивати дела прошлости, јер ту доликује становиште кроз теоретично без практичних обзира: али док се књижевност тек ствара, мотрилац њезина развитка мора се обзирати и на околности, које показује сам народ и само доба, где је никао песнички твор: таква мотриоца суд нема бити само истинит, већ и праведан.“

Издаје управа српског народног позоришта.

ћу