Позориште

Мење 226 ~———>

жавање плаћених чланова, Од те суме вратили су после себи један део ванредним изигравањем лозова, На јесен и преко зиме поче опет тећи доходак редовно. Одбор издржа годину дана, али није рад био упуштати се у трошак и за лето што наступа. Тада израђена беше код законодавне власти државна припомоћ позоришту од 1200 дуката годишње в тим, да се половина капиталише за зидање позоришне зграде, а половина троши на друштво, и одбор би утврђен као званичан, е пролећа 1364 године,

На годину дана иза тога министар просвете изјави одбору; да би ваљало капиталивати целу субвенцију, јер би се иначе веома дуго морало чекати на подизање позоришне зграде, па за то позива одбор, да распусти друштво. Одбор није тако мислио. Његово је уверење било, да је врло тешко из нова састављати добру позоришну дружину, и по томе, да би боље било народним прилозима и позоришним капиталом од године 1852 (разуме се са пристанком тадашњих приложника) умножавати главно сада већ народног позоришта, овим тога одбор је са неким члановима позоришне дружине имао уговор на дуже време. Али како се мишљење одборско није могло одржати пред министровим, које је лако могло постати и целе владе, то одбор у пролеће 1865. распусти друпттво, не хотећи позоришну етвар излагати опасности тим, што би у одбор дошли са свим нови људи, који може бити да не би имали ни искувта, ни вештине, ни добре воље, која се иште у таким критичким моментима,

Одбор прионе сад се једне стране око тога, да умножи и пречисти репертоар, а бе друге, да позоришно имање од године 1852, пренесе на народно позориште, под руковањем овога одбора, а доцније да позове народ на прилоге у новцу, народноме оделу за представе српских комада, и другим реквизитима, Тога ради молио је појединце старије приложнике, да се скупе у екупштину ради пренова имања, које они учинише и извршише тодине 1866, Списак етаријих приложника у кадифеној књизи чува се у архиви народнога позоришта, Године 1867. одазвао се народ; на позив одборски, врло лепо различитим прилозима из свију округа земаљских,

Међу тим године 1865, у лето дође у Београд неки Ремаји са својим позоришним друш-

твом, те даваше представе на немачком језику, Дружина та била је једна од са свим обичних путничких дружина немачких и прилично лабавог морала, а са германизаторском тежњом, Али то није сметало полицији, да јој изда допуштење за представљане на четири године, Управитељ Ремаји похита одмах да објави то немачкоме свету у позоришним алманасима овако: „Пешвећев Тћеабет то Вејстад. Пјгеског: Сат у, Еетау, Ргођеског : Пег 5Збадфргајесћ, Пје Рутесноћ Аетау ћађ даз Чешзеће Тћеафег 11 Зегћјеп па Ешпдлеп звађИ сест!тдећ“ Оваке белешке иду по немачким алманавима још и данашњи дан, У почетку године 1866, понуди «се Ремаји министру проевете, да уз немачко друштво састави. и српеко, па да наизменце даје предетаве на српском и немачком језику, тражећи за то од државе какву такву припомоћ. Министар просвете упита позоришни одбор, били се тога ради Ремају могла дати каква помоћ и колика, То је било у мају поменуте године, Одбор; не хотећи потпомагати „културтрегерске тежње,“ а не могући ве успехом одупрети све министру, ако би он имао вољу; да даде публици какву год накнаду за распуштено своје друштво, — разиђе се око половине јуна (пред судски ни школски одмор) тако, да у месту није остао довољан број чланова за одлуке, Тек октобра месеца одговори одбор министру; да је Ремаји отишао из Београда и да тако престаје потреба доновити о томе одлуку,

Одбор видећи, да власти у томе наметању навови-културе немачке виде само просту забаву; стгсепвев, а бојећи се за могуће штетне и опасне последице, позове и опет у помоћ ерпско народно позориште из Новога Сада, Управитељ Јован ђорђевић обећа да ће доћи с дружином у Београд у јесен 1867. године, али да му одбор накнади бар велики путни трошак од Чакова до Београда. Одбор с одобрењем министровим пристане на то, и из београдеког позоришног Фонда даде се народноме позоришту из Новога Сада као припомоћ најире 100 а после још 100 дуката, и кнез Михаило поклони 100 дуката дружини на екупоћу живљења у Београду. Друштво то тако је добро предетављало; да је кнез Михаило 2. новембра 1867 после представе комада „Госпође и хусари,“ усхићен позоришном вештином српских глумаца, и одушевљен родољуби-