Позориште

АМА ЕВЕ

вошћу, запитао управитеља Јована Ђорђевића: „Како сте задовољни у Београду“ На које кад овај одговори, да је све добро, само што је локал мален и незгодан (то је било у дворани код „енглеске краљице,“) кнез изговори ове знамените речи: „Ја ћу вама сазидати зграду, па ћете онда бити задовољни ин с тим!“ Те речи пролетеше као муња кроз српску престоницу, и од тога дана није нико сумњао, да ће зграда за српско народно позориште у Београду бити за најкраће време готова,

У почетку године 1868, имађаше позоришни Фонд капитала до 6.000 дуката, Кнез Михаило додаде од своје стране још 6,000 дуката, позове министра грађевине Миливоја Блазнавца, да да израдити план за позоришну зграду, али не више на пијаци „зеленота венца,“ нето на Стамбол-

капији, План тај беше послан позоришном одбору и његове примедбе о још једном кату ложа, осветљењу газом, итд, бише уважене, Кнез обећа, да ће из евога додати, што се иначе не би могло подмирити, У то наступи катастрофа 31. маја г. 1868. Али живља радња, која је од 1. јануара исте године настала на свима просветним пољима, наставила бе и после његове смрти, по природним законима о покрету. Јула месеца би наименован велики позоришни одбор седамнаесторице за зидање позоришне зграде, Затим састављена беше позоришна дружина, половина од новосадвких чланова, а остали од домаћих из дагреба, Будима и Беча, Овај зајам у глумачкој енази од новосадског позоришта мислио је одбор вратити подмлатком из позоришне школе, коју је наумио био завести, а после и завео у Београду,

(Наставиће се.) па с8 о

ОРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Крштено писмо.“ „Женски непријатељ.“ „Мушни метод и женска мајсторија“) У четвртак 20. декембра приказана су ова три комада.

„крштено писмо“, од Исланда, једна лакрдија, која нам казује, да је жена, кад полуди под старост, те зажели да се преуда, кадра жртвовати све, само да не покаже своје крштено писмо. Делце је ово скроз немачко и по карактерима и по ситуацијама. Узалуд нам објава поворишна каже, да је то „Шетровићка.“ узалуд јој пеладружина говори српски: ми, слушајући све то, мишљасмо само на Пеланда, и на то, да тај писац није више „проФета“ ни у немачким реперторијама, те би стога учтиво световали управу позоришну, да та пензионира и нанатој позорници

Ружић и Ружићка, обоје су добро, сувише добро, посрбили немачке им улоге.

„Женски непријатељ,“ од Бенедикса бољи је и по замисли и по раду, само је и ту насликано немачко непријатељство. Олободић се зове тај чудан млад човеЕ, који је омразио женски спол, што га је једна женска преварила, па ипак се, док удариш длан о длан, заљуби у другу. И ова га друга вара, бајаги да освети њезин спол на женомрзцу. Али она би га исто тако преварила као и прва, да није удата, и да се комад баш у згодно време не заврши. Јер млади Слободић одвећ је слободан и у љубави и у мржњи својој. Као женомрзац вређа и онде, где не треба, као љубавник готов ја да учини све, што љубавница хоће. Такав и јесте назгоднији, да се женске с њиме пошале, без страха, да ће се десити обратно.

Ружић је добро играо; Ружићки бисмо препоручили у тој улови мало више најивности, а Недељковићу мало мање мицања главом. ! „Мушки методиженека мајсторија“, од Кеверд. То је једно од старих дела у нашем репертоару, али бисмо желели, да се чешће приказује за то, што је добро замишљено и изведене. Шисац нам казује, да није добро ни сувише ни премало поверавати својој жени. У оба случаја биће мужеви преварени. Натарош Севкић (Недељковић) занемарује своју жену, а учитељ Завишић (Ружић) је чува под бравом. Последњи је, дабогме, пре преварен, али ипрвоме прети писац, да га може исто снаћи, ако се не узме на ум. Дражесне су контроверзе те двојице мужева у томе комаду : један другога исмејава зарад погрешног „метода“ његовог. Али публика се смеје с 0бојицом, и то је, кад придодамо природно напртане карактере и лак, елегантан говор, најлешта страна тога дела. У овом комаду сви су добро играли, поглавито Ружићка у мушкој улози.

—л—

бр И аи И Пе » (Иди, бедо, аратос те било.) Ухватила Турчина гровница. Он дође да му баба баје. Баба се преклиње, да не зна ништа. Турчин навали да бије бабу. У муди бака узме вретено па машући Турчину око главе стане овако мумлати: „Усејине, бусејине! Учао, бучао: око куће без обуће, око сламе без доламе.“ Сад духне и заврши: „Иди,

бедо, аратос те било!“ Прича каже, да је Турчину било.

лавше.

Издаје управа српског народног позоришта.