Позориште

бацује јој како га она не љуби — она изјављује да, га,

поштује, да је верна жена и да врши своје материнске |

дужности. Све то извире из воља, да може хтети да га љуби она би га и љубила, али осећаји низу у њезиној власти. Из страсног овога разговора увиђа Ђорђе да Софија још љуби Кенигсмарка. Она изриче име његово пред њиме само да би га приволела да уклони Кенигемарка са двора јер осећа да долазак његов носи несрећу у њихову кућу. Кнез ђорђе који га, није ни довео, сматра то за пониже ње да поради да Кенигемарк оде, јер то би значило да је пуковник гарде њему раван. Неће да учини али прети жени својој да ће се онога часа када опази свога слугу као свога супарника просути сва несрећа, и заповеда охоло жени својој да сутра буде при свечаном дочеку. Софија се моли богу да је оснажи у овој тешкој борби између дужности и љубави, — Кенигемарк је у дворској башти јурио са својим слугом Јуртом (Добриновић) за неком вилинском приликом која му је изчезла. Била је то грофица Бушова, која га је да он невна домимила у башту на састанак. Она га љуби, држи да га је Софија заборавила и он њу. У том долази и Кнезебекова, у Којој се такођер распламтела стара љубав Кенигемарку, и она држи да сад има бољих изгледа, јер мисли даје Кенигемарк заборавио прву љубавницу. У том наиђе на Јурга, коме је свеједно, наишао ма на коју женскињу само да послужи господару, и он представи Кнезебековој

као да Кенигемарк ишчекује на њу. У том долази иКе-

нигемарк и изненађује се да је наишао на Кнезебекову, но пошто је високо небо за којим он тежи то ће Кнезебекову да употреби за лествицу. Галантан Као што је изјављује јој љубав, љуби је а она се опире, мами је у хладник да јој преда листак који јој је наменио, она се опире јер на њу добро пазе. Растаје се с њоме с тим да ће јој послати листак и чекати на одговор. У том излази и Бушова иза џбуна где је приелушкивала. Она, обеЋава да ће ћутати ако је Кнезебекова иде на руку да може од времена до времена прислушкивати шта се збива код Софије. ретњом њезином а страхом својим пристаје Кнезебекова, јер само тако ће успети у својој љубави, ако Бушова узћути. Бушова видећи себе преварену и презрену од Кенигемарка, реши ве, да поради да Кенигомарк задобије с нова СоФијину љубав, тим ће пропасти Кнезебекова, а Бушова ће онда добити онога кога, 60Фија одбаци — главом кнежевића ђорђа! У то име задобије, знајући за лажно писање писама, Јурга претњом за се и прими од њега писмо које је Кенигсмарк наменио био Кнезебековој, и заповеди му, да непушта Кенигемарка из вида, да јој га уводи. Кенигсмарк дође и дозна, да Јургоније дао писмо Кнезебековој него Бушовој, но то је галантном срцу његовом још правије, У том напђе и Солиман од кога Јурго утече. Солиман држи да му је Кенигсмарк прави господар јер га је он заробио. Распитујући Кенигемарк шта му ради госпођа, Солиман прича о њојзи као о Кенигсмарковој кадуни а држи кнеза Ђорђа просто за јарана који с њоме чини блуд. Те речи су прва варница у срце Кенигемарку. Осам је година како он купа свој бол у женској сузи али је остало понижење и да ово спере постао је слугом и подлогом СоФијином и њезино је сада да својом сувом и чаробном снагом епла-

чи љагу којом га је негда окаљала. (Прва „радња у ПН. делу.)

У Софијиним смо собама. Полихистор Лајбниц (Лукић) тумачи Софијл законе природе. Солиман седи на поду и што је Лајбницу вечни закон у природи то је правоверном сину пророковом воља Алахова. Лајбниц разлаже закон атракције, по коме снажнији привлачи слабијег у Физичном свету. Софија се замишља, хтела би да зна, влада, ли тај закон и у душевном свету. Лајбниц потврђује и навивље га ту наклоношћу, а Софија му не да да изрекне противност од тога закона која је исто тако силна, — њојзи је стало да знада ли тај закон, био он мржња или љубав, подлежи вољи човековој. Лајбниц вели да пе лодлежи и нико не може хтети друкчије но природни закон и сваки ће се кад тад кајати ако усхте друкчије. По томе је дужност свакога да сваки покрет своје воље равна по томе закону у природи. Човек треба да упита своју прошлост, да прогледа садашњост па ће добити огледало будућности. Умовање старца гогружује Софију у дубоке мисли. То умовање прекида кнез Аугуст, који сву нљуку Лајбницову сматра за сањарију. Софија устаје у обрану његову, то кнеза не женира да исмева и Лајбница и своју жену, Која се бави са дебелим књигама. Кнез је тражио свога вина и пошто га није нашао, задовољио се, да се подсмева и Лајбницу и СоФији п да нагрди Солимана. По одласку кнежевом и Лајбничевом премишља Софија о евоме болу и тузи. Не може да заборави откуцаје свога ерла за Кенигемарком. У том улети кроз прозор писмо — бацила га је Бушова — оно исто писмо које је Кенигемарк наменио Кнезебековој а Јурго предао Бушовој. То страсно писмо предише љубављу и кад иште да љуби лице па све да гине немилице, није друго до мелем болној души боФијиној на који је она чисто очекивала. Стара притајала љубав плане из нова. Она осећа беду свога несуђеника и хоће да га избави, ма је стало и самога живота, ма се огрешила о писани закон, кога је писала воља а бев срца. Но закон је тај слаб јер нема маха над душом. У том заносу мислећи Софија. да је Кенигемаре близу,шиље Кнезебекову, која јој у залуд представља сву тежину тог корака. Софија неће да увенча љубав своју издајством, зна дужности према мужу и деци али има још вишу дужност — љубав према човеку који се зарад преваре дави у калу. Нико је не може и не сме да уздржи да врши ту дужност. У том долази и Кенигсмаре и незван од Софије, али се Бушова била састарала те га по слузи у име Софијино звала. Софија каже да га није звала и Кенигемарк већ хтеде да пође осећајући да се њиме неко титра, али Софија га ипак задржи и даде му оно писмо да чита што га је она добила кад се опирала очиној вољи да пође за кнеза ђорђа. Ужаснут од преваре хоће Кенигемарк да се отргне осећајући колико је недостојан ње, коју

| је проклео па се онда бацио пороку у наручја; Софија

хоће да га љубављу својом истргне из тог понора, речи њезине створиле су га поново и место љубави онје 0обджава. Док је он у том заносу наслонио главу на њено крило — грофица Бушова помолила се кров врата и видела је доста — узалуд опомена Солиманова, који казује да ву у овом двору прослушали и дуварови. У заносу среће своје одлави Кенигемарк да одлане грудима својима у