Позориште
|
долазак Кенигемарков, која се зарадује том радосном гласу и чисто пречује материну опомену, да је она према томе другу из младости кнегиња немачкога царства. У том је дошао и херцег. Софија се уклонила озбиљном разговору оца и матере. Херцег коре своју жену, што
· још није обавестила кћер, шта јој предстоји; њему је
стало да онф својом удајом здружи срце своје са коришЋу земље и државе, да круном својом задобије и крунисаног мужа. Мати се опире и проклиње мужа свога, да пусти кћерином срцу да она сама себи бира мужа, Намери очиној не годи долазак Кенигемарка и кад овај на позив херцегов дође, Кенигемарк не тражи службе што му је херцег нуди, он иште руку Софијину у име љубави, којом гори његово и Софијино срце из детињетва. Оталп, који је можда и помишљао на ту удају, докму кћи још није добила херцешку круну (мати јој није била племенита, рода), сад кад је већ има, иште круну за круну, ма да је Кенигемарк унук шведског краља ипак је поданик, и он му одбија прошњу. Кенигемарк се узда да Ће успети, ако му лик његов живи још у срцу Софијином. (Прва радња 1. Д.)
Кенигемарк се састаје у башти са Софијом. види, да она још ништа не зна коме ју је отац наменио. Кенигемарк види да је љубљен и изјављује своју љубав Софији. У том љубавном заносу изнепади их просилац Аугуст,
· кнежевић брауншвајгски. Кенигемарк и он потегну мачеве.
Софија их измири и Август резигнује и одлази као пријатељ Кенигемарков. Стари Густ прогуша Јурга, који је кнежевићу Аугусту проказао састанак Софије и Кенитгемарка. Одлазак кнежевића Аугуста узбунио је цео двор. Херцег очајава, незна шта ће у очајању своме, зове овога министра барона Бернесторфа (Марковић). Лукави дипломата провиди ситуацију, да док је Кенигемарк у двору и у срцу Софијином, дотле нема од удаје ништа. Придобија Херпега да употреби лажна писма, којим ће се Кенигемарк као бајаги одрећи Софије, а она њега, а писма ће Фабриковати Јурго, који је тај посао изучио у школи вирцпбуршког владике. Херцег пристаје тек кад му министар ујемчава да Софију проси у исто доба братић херцегов, принц ђорђе Хановерски, син изборнога, кнеза хановерског, који је херцегу по рођењу млађи брат а по достојанству старији од њега, који има изгледа да ће доћи на енглески престо. За љубав тога пристаје херцег пилатски на план свога министра, јер тиме ће се и он измирити са братом, с којим је у завади, 8 Ећи му добити круну. Зарад те измире радиће и мати за ту женидбу. Док је министар отишао да удеси своју подлу превару, Херцег грози Кенигемарку ради двобоја, са прогонством. Софија упознаје у приспелом принцу ђорђу онога суморног човека из свога сна, опире се свом снатом својом навали оца свога, одказујући послушност родитељу, а изјављујући се за онога, кога јој је срце изабрало. У том стиже и подметнуто писмо од Кенигсмарка, где се овај одриче Софије и полази дома мајци својој. То сломије отпор Софије и она се повинује оцу. (Друга радња 1. дела.)
(офија не може да прегори Кенигсмарка. Кнезебекова је уверава да јој је он неверан, она тражи уточишта на грудма своје миле мајке. У том се по-
јављује нови просилац Ђорђе (Недељковић), наследник хановерски са оцем херцегом. Софија изјављује да ће поћи за њега, да ће га поштовати и битиму верна. Ђорђе је задовољан и одлази са својим стрицем, Софија је чисто Елонула од отога призера. Кнез Ђорђе натукнуо је нешто о Софијиној и Кенигемарковој љубави и изјављује министру Бернсторфу да не би желео грофа имати за супарника. Овај му обриче да се постарало већ, да се до венчања не сусретне с њима. Међу тим и Кенигемарку је већ долато лажно писмо Софијино где га се она по дужности одриче. У очајању своме проклиње је он ради несталности, а у кратком састанку са Софијом, таман ова да му полети у сретање, опомиње је прекорно на дужност а она му се уклања. КенигемарЕ очајава и Густ му светује повратак мајци. Док Кенигемаре у очајању блуди по врту. Кнезебекова, која је такођер планула љубављу према Кенигсмарку, дотрчи уплашено да опомене Кенигемарка, да се спасе од потере коју води Бернсторф на њ по своме обећању кнежевићу ђорђу. У последњој појави је венчавање кнежевића ђорђа и Софије. Док се они венчавају. Кенигемарк прислушкује небесне звуке црквене свирке. Превлада га бол, проклиње себе и мојку своју што му није прибавила, круну. Бол и очајање га превлађују, он клоне пред црквом под једно лиснато дрво и сватови наиђу на њега онесвешћена. Софија, видећи га, провиди све, мужа свога уверава да ће му бити жена по дужности, али срце њезино остаје овде под овом граном код несвесног Кенигемарка.
0 овом појавом крај је 1. делу ове историјске драме.
Други део ове историјске љраме дотађа се 8 година повле венчања.
На двору смо у Хановру а у одајама Софије, сада кнегиње наследниковице жене (Сајевићка) кнеза Ђорђа (Недељковић.) Ту је и отац Ђорђев Ернест Август изборни кнез хановерски (Сајевић) жена му кнегиња Августа (Ј. Маринковићка) грофица Буш кнегињина дворкиња (Д. Ружићка) и Кнезебекова софијина дворкиња (Л. Маринковићева. Осам дана је како киша пљушти. Гојавном кнезу Августу дуго је време, тужи се како се угњилио, Уу5 то нема ни новаца. Стара кнегиња Августа ова, уплаветна чарапњ“ 17 века прта и заноси се књигама. Софија везе што јој свекрва нацрта. Кнез Август прича како је задобио за заповедника својој телесној гарди ђенерала Филипа Кенигемарка, који је чувен са својих галентерија на саском двору. Стара га кнегиња оговара, кнез Август га брани, позивају се и на Софију, која га такођер познаје — она нема ништа о њему да каже. Међутим је и Кенигемарк (Ружић) већ стигао у Хановр и приказује се у овом породичном кругу, напуштање саскога двора тумачи тиме што је сит услада пасе зажелео мира. Кнез Август га наскоро одводи у шетњу. Августа жали што га није упитала да ли је донео нових књига и одлази са Бушовом да се састане са Лајбницом, који већ чека на њу. Док је ђорђе остао на само сасвојом Софијом улази и Солиман турчин (Марковић) кога је заробио некад Кенигемарк а кнез Саксонски послао га на дар у Хановр. Ту он робује код ногу своје господарице кнегиње Софије, но Софија га за овај мах на захтев ђорђев птиље на поље. Ђорђе куша своју жену. Џре-