Позориште
пене
па ВН
_ историје.
мена. Славенисање била је концесија назорима председниковим, који је у то доба спремао, да све што има народу поклони, и који би за цело одустао од Матице, а можда са заводима друкчије расположио, да је било у Матици друкчије рађено.
Али је та стега у Матици остала и после смрти Текелијине, и коначно је престала тек са сеобом Матице у Н, Сад г. 1864. — Трагови те стере могу се пратити у самим Летописима. Сло-
во „ћ“ смело се увести у Летопис истом године 1846, место „тњ.“ Славенски накити у српским речима нестајали су врло споро, и тако рећи крадом, да их који некњижевни матичар не примети. Наслов „Сербски“ смео се истом г. 1855. променити у „Србеки.“ Још на главној скупштини матичиној г, 1858. решетао је књижевни рад у Летопису матичар некњижевник, који је своје име „Алекеандерљ“ пивао са „кеи!“
(Наставиће се.)
аистизи,
СРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.
(„бан и јава.“) Историјска драма од дра Милана Јовановића. Т део у 8, П део у 4 чина.
У два вечера 7. и 8. априла представљао се у народноме позоришту нов комад, што га је под горњим насловом написао Др. Милан Јовановић. Писац је црпео своје дело из немачке псторије у ХУП. веку. У нас биће ла је ово први покушај, да наш драматик прпи градиво за своју драму из туђе и нимало сродне нам У историји драматике других народа није то реткост. Од куда је црпео Шекспир свога Коријолана, Јулија Цезара и т. д. Шилер свога Дон Карлоса,
|
кнез ђорђе попео сетосле као ђорђе 1. на престол енглески
| а син јој краљ ђорђе П, који је евоју мајку нежно љу-
био, био је уверен да му је мати невина. Сад да видимо како је Јовановић драматски о0-
| радио то градиво.
Фијескад и т. д. него из стране историје. Пре него што | ћемо изложити садржину ове билогије, да се у кратко |
осврнемо на историјски супстрат јој. У једној краткој биографији Софије Доротеје кнегиње Целеке познате и под именом принцезе Алденске, читамо да је кнегиња (рођ. 15. сешт. 1666.) била јединица и алодијална на-
Кнегиња је била врло лепа и добро васпитана а ипак није могла да задобије свога мужа за се. Пошто му је родила сина и кћер, муж ју је пренебрегао, сурово је поступао с њоме а наложница љегова гонила ју је потајно. У то доба дође у Хановерски двор гроф Филип Кенитемарк, човек врло леп и саксонски ђенерал, Кенигсмарк је виђао жалосне прилике у којима кнегиња Софија, живи у Хановру, заљуби се у њу, и веле да је задобио њезино поверење и да јој је предложио да утече из двора. Једно вече кад је изишас из соба кнегињиних, било је то 1 јула 1694 (по др. Јовановићу год. 1690) убију га кнежеви људи пред очима кнежевим а кнегињу одведу у затвор. Тајно вођена истрага није могла да докаже кнегињину кривицу. Пошто сеје муж исте године 6 њоме развенчао однесу је у замак Алден где је 32 године била у заточењу а умрла је 13 нов. 1726. Кнегиња бе увек љубавно и достојанствено понашала и непрестано је доказивала да је невина. Доцније је изашло на видело да је била жртва љубоморе грофице Платен, наложнице кнеза Ђорђа, коју је Кенигсмаре презрео био. Кнегињин муж,
Гроф Кенигсмарк (Ружић) враћа се после дужег одсуства са својим пратиоцем Густом (Лукић) у Целе, де је детинство своје провео и док он иде да благује у својим успоменама, наилази Густ на Јурга (Добриновић) слугу кнеза Аугуста Брауншвајгског који је такоћер у Цели, али као просилац младе кнегиње Софије кћери Вилхелма,
| херцога делског. Јурго је протува који је изучио своје
знање у школи вирибуршког владике па сад помаже у прошењу. Густ чује од њега за ту прошњу а Јурго опет од Густа за долазак Кенигсмарков. На то наиђе и Кнезебекова (Л. Маринковићева) дворкиња бСофијина, која се
| радује деласку Кенигомарка, а Густ јој прича бављење | његово у Енглеској, повратак у домовини мајци Кенигсследница херцега Виљелма Целскога и да се год 1632 | удала за наследног принца Хановерског Ђорђа Лудовига. |
марковој и напрасан долазак амо из њему незнаног узрока; Кенитемарк, који је узалуд тражио по врту једну од најдражијих успомена — кнегињу Софију, натрапа на
| Јурга'и чује од овога за прошњу кнеза Браувшвајгског,
| види да је дошао у добар час да обрани своју Софију
љубавцу из млађих дана. херцегиња Елеонора (Ј. Маринковићка) мати Софијина 38, долазак Кенигемарков, баш када је њојзи муж јој херцег Виљем (дорић) наложио да приправи ећер своју за удају. Софија (Сајевићка) је безазлено девојче, које благује у љубави 6 мајци, и грози се од растанка. Мати јој излаже то као позив жескиње; и наводи себе за пример. 00Фија се преза од те збиље и прича мајци есанак што га је уснила. Беше јој, као да је по небеским сферама играло уз дивне звуке коло дивовеко, она га је посматрала а из тог кола изиђе најмлађи, и тек хтеде да је венча оним лепим венцем, кога је она на понуду му изабрала, кад ал у коло ступи човек суморан а коло се разби и збор умуче само се чује јецање у ваздуху. Човек се упути њојзи. Софија хтеде да утече али не мога и странац хтеде већ да је загрли. У страху врисне и пробуди се. Док слуга пријављује долазак херцега, мати казује кћери
0д Кнезебекове разабрала. је ·