Позориште
204. „Тражи се стриц,“ шаљива игра у 2 чина, написао немачки Гернер (10 Запззопст) превела Персида Пинтеровића,
205. „Јава у сну,“ позоришна игра у 7 чивова, написао Француски о (апе то), превео Љубибратић.
206. „Сељак као милиснар,“ позоришна игра
у 3 чина, напивао немачки Рајмунд, превео А,
Мандровић.
207, „Тартиф,“ позоришна игра у 5 чинова, написао Молијер, превео Ј. ђорђевић, |
208. „Седам стотина седамдесет пи ведам,“ шаљива игра у 1. чину, написао Француски Леб-
рин, превео Драгутин Раковац. (Наставиће се,)
+
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ
(Драгомира). жалосна игра у 5 чинова, од Јосифа Вајлена, превео и прерадио Александар Сандић, приказана је на нашој позорници 19. априла.
Збива се г. 923. у Чешкој. Умрђо је кнез Вратислав од Чешке, оставив после себе удовицу Драгомиру, (бајевићка) незнабожачку кћер незпабожачкога кнеза лужичких Срба. Последње године своје провео је растављен од своје жене, јер ова никако није хтела, да се приволи хришћанској вери. Ни сина свота не хтеде оставити код матере, већ га је поверио нези своје матере, побожне хришћанке Људмиле (Ружићка), и римскога кауђера Павла, (Суботић). 0 кнежевој смрти народ је још подељен на невнаботице и хришћанске обраћенике. У очи сахрањивања
|
богове и у грижи савести скочи у огањ од ломаче гро-
| мом запаљене.
распали Драгомиру у мржњи на хришћанство лужички |
великаш, њен познаник из детињства и несуђеник Туман (Недељковић) прпповедајући јој, како јој отац погибе од беенила и пујдања хришћанских калуђера. дна се противљаше сахрањивању мртваца им хтеде тело слалити, ното јој пе пође за руком. Међу тим су се незнабожачке владике скупиле око Драгомире и прогласиле је за наследницу. Исто то учине и хришћанске владике са Људмилом. Но кад се Драгомира не хтеде поклонити Људмили, изјави ова, да бе јој уступити сву власт и предати јој сина. ако се покрсти. Драгомира на то плане и оде бунити народ против Људмиле, која је прогони. Људмила стиша побуну с крстом у руди, а Драгомира у свом очају хоће да иде у суђени јој прогон, само још једаред хоће да види и загрли свога сина Већеслава (Ружаћ). Људмила јој одбије ту молбу преко Џавла. Драгомира плане осветом и повери Туману, да убије Људмилу мучки. Међутим се Људмила покаје и обрече Већеславу, жељноме мајке, да ће јој га одвести, ал' већ доцкан; Туман се дошуња и убије је на молитви. Драгомира је затече још живу и прими од ње уз глас, да је баш хтела довести јој сина — благослов. То порази Драгомиру, ал још не хтеде веровати речи Људмиле на умору, докле их не потврди и сам син јој Већеслав, који дође да јој суди, по што се народ листом покрстио, кад је чуо за крвно дело Драгомирино. Међу тим сеи Туман убио, који је хтео да украде младога Већеслава, јер Драгомира не хтеде поћи за њега. Кад се Драгомира уверила, да је заиста на правди дала убити Људмилу, стане клети евоје
Из те приповести види се, даје „Лрагомира“ трава жен-.
ска, са свију страна женска драма, Две жене као представнице два културна начела у борби, незнабоштво и хришћанство. С једне стране узвишеност начела што их заступају, 6 друге стране природни покретач страсти, што га је пебник својој делији придодао у љубави материнској према мржњи на свекрву, — све то оснива уметничку вредност ове трагедије, која би се поред оте лепе основе могла уздићи збиља до класичке, да бу и остали значаји према томе изведени, да је пи мушка страна родног особља према томе добила шири круг и дубљи замашај. Оно мушко лице, које се радњом најобилније развије према, осталима, показује на послетку, да је готово сасвим могло изостати, јер ако га је песник увео, да распали Дратомиру, то је према оним јачим поводима њеној жестини врло мала и сувишна градација; ако је пак рад убиства Људмиле, то је могао учинити ма какав слуга, а, и она-
| ко Драгомира не пропада с тога, што не хтеде наградити
Тумана својим срцем. — Но што се саме основе тиче и значаја Драгомире и Људмиле, морамо признати, да нам није позната ни једна од класичких женских трагедија, изузимајући можда само Еврипида, која, би била срећније запредена.
Превод је добар, језик чист и звучан, бамо су речи често без невоље испреметане, као да се дивкција приближи стиху, што није постигнуто, а глумцима је тиме отештана декламација. Прерада се ограничава на интерполисано његушко нарицање Драгомире над мужевљим телом, и на закључну екскламацију Већеслава о словенекој толеранцији, која бибила на своме Мт кад не би била и анахронизам.
Драгомирина приказивачица показала је п вечерас, како је неуморна у учењу и у физичком и душевном дурању. Неколико дана после „Софије“ у Јовановићевом „Ону и јави“ одиграти овако Драгомиру и не показати осетне малаксалости ни при крају, то је више, него што би се могло искати од слабије поле. Ми честитамо гђи Сајевићки на челичним живцима и поузданом грлу. Појаве са Људмилом и са Већеславом беху јој најживље, а и моменте малаксалости извела је врло природно. — У-
лога Људмиле не даје никакве прилике глумици, да раз-
-_-— не