Позориште
пљиље ЖВ ом
Молим вас, ја нисам евршио. Дакле није ни-
како чудо, што је и позориште уведено у закон и сва помоћ позоришту узакоњена. Та господа су све своје плате регулисали законом, а пандурске нису, па кад смо "решавали о платама, онда смо могли пандурима да умалимо плате, а њихове нисмо могли. (Чује се: О томегвије реч). Јест, али о томе не ћу даље да говорим.
Да ли је позориште корисно или није, о томе нећу да говорим, јер ја нисам стручан у томе. Али, оно се зове народно позориште, а није на-
родно него београдско, По томе рачуну требало |
би, да се и саборна дрква ;
Београду“ зове | га-
родна, јер у њој служи митрополит народни, тамо |
долази поглавица народни, па би требало и она да се издржава и оправља помоћу свега народа. Но није тако. Ту треба гледати, ко се највише том установом користи. та
Србију много кошта тај Београд. Српска сиротиња плаћа Београду особите повластице, које издаје годишње много. Београд има. особиту полицију, на коју народ трошимилион гроша. Тојеједно.
Друго, Београд има свој варошки суд, и тај се плаћа из државне касе, Даље, Београд има и трговачки суд, па се'и тај плаћа из државне касе. (Чује се: То није питање на реду). Ја хоћу да изложим побуде за моје мишљење. Ја хоћу да докажем, да је неправо, да народ плаћа једну установу, која у Београду постоји, којом се београђани користе, и о којој је овде ТО Дакле, молим пас, саслушајте ме. Даље. у по-
"Београду
беху ЈЕ
5 ОРИ ИГЛ.
# (Народно позориште у Загребу). Загребачки храм Талије на марковом тргу беше у фебруару за недељу дана призором бучног ентузијазма, којим Загрепчани почастише франц, певачицу Донадио. „Било је ту“, вели „У1епас“, „ пљескања, викања; било је венаца, цвећа, Све је кључало и врило, шта више и наш красни спол био је'захваћен неком аполинском 'манијом. Госпођица Донадио оставила је Загреб, отпевавши на растанку песму, саставио Зајц. Да је Донадио врсна уметница, знаменита, певачица и глумица, нема сумње, али питамо, је ли право било, да су Затрепчани чинили уметници толике јавне овације 2 Ми смо људи јужњаци, наша“ крв узаври | ако, ако“ кад п кад доста лењо тече. Нама; истина, ИО жао, да. се публика живо занела за уметницом, јер |
клицања,
коју је
занос за умет-
| | ! | |
| | | |
песама, поклона.
"стоји управа фондова, у коју Београд улаже 2",
по сто, а. остала Србија 97, по сто. Из управе пак узима Београд 70 по сто, а сва Србија 30 по сто! За београдску тосподу и госпође из сиротне народне касе даје се тодишње 900—800 дук. на паркове, који се траде; те "да се беогтрад= ска: господа. и госпође шетају. Београдској тосподи и госпођама евира варошка банда, састављена из сељачких синова, која се ређа једне недеље овде на Калимегдану, а друге у парку код финансије. (Чује се: Није истина).
Молим, молим, ја и опет ћу да кажем, да бе-
" традско позориште | није народно позориште, него
чисто београдско. (Чује се: Није, није Ј
Што каже брат Вујо, да ради спомена кнеза, Михаила не треба ту установу да рушимо, ми је и не рушимо. Позориште остаје, али га ми не можемо. из државне касе да потпомажемо. Недао бог, да ми тиме што вређамо великог кнеза Михаила. Мир нека је његовом праху. Њега. спротиња није ни вређала никад, народ је њега в0лео, него господа-су му и главе дошла, (агор).
Што каже Кујунџић, да се у поворишту буди дух народни, ја знам, да дух народног оелобођења није поникао из позоришта, ни са бине, него у селу са гуслама, у опанку и гуњду, вељачком. (Чује се: То је истина!) Ја сам против помоћи позоришту. Ја мислим, да ни један сеоски посланик не може гласати за помоћ из народне сиротињске касе, београдском „позоришту,
(Наставиће се.) 2
ност нешто племенито и узвишено, шта више ми бисмо желеди, да буду Вагребчани више пута живље занесени, него збиља што су у јавним пословима, те да не буде оног невеселог мртвила, у ком се љуља наш главни град. А та слава беше доиста намењена уметности, јер кад би се све тврдило — што је невероватно — да се толико и толико стотина младе и'старе тосподе: ваљубило у: особу тоспођице Донадијеве, то (се вису могле заљубити, у њуоне мнотобројне загребачке госпође и о које су доказивале свој ентузијазам бурним пљескањем.“ Госпођица Донадио, која. је певала и у бечкој дворској опери и у народном позори-
шту мађарском у Будим-Пешти, вољна би била доћи и у
ђ Нови Сад; кад. би“ јој осе за сваку | јставу осигурао чист
приход“ од 400 | а а: РЕ
Издаје управа, српескот народног позоришта,