Позориште

а НО

= њ

ЛАКА УВА + лук

| а осветљавање знатних места, не увесесељавају |“ мигом, мимиком, или“ паузом, немом гром, финам очи; ми никад не ћемо видети, да се при- | ним. из живота прпљеним ефектом, изненади и | нашв одобравање стече.

казивач труди, да нас тоном гласа, изразом лица, | (Наставиће се.)

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. |-душу из дубине њенео Вар он да се задовољи с утисцима („Шроводамија, Шаљива игра у три чина, написао | тако обична и ефемерна значаја% Зар он да заборави на

прави и најплеменитији објекат свој, — на душу и срце | овечије, — па да му је доста, ако нам кадикад развуче уста

У позоришту је, као свугде у уметности, утисака разче | 72Р97ИЈе, Ре А на | на осмех, или ороси очи сузама

нарави. Деси се гдекад, да се за време представе сити на- | На та питања одговориће друга околност у розеновом

смејемо или горко наплачемо, а да нас то распеложење Р ; | К ћ : лању. Розен плаћен драматург. Као плаћеном амаодмах мине, чим се завеса спусти. Још се разлежу последње | “Ру Е МР · ја " : тургу ваља. Розену преко године написати известан број ша- | речи представљачеве, а ми се после толиких потреса хлад- | УРП УДА ИВО Ион Рој |

нокрвно дижемо са својих места, и. праштамо од представе | 77 77Х утара, а где Јатвемалкам РВИ ХБРИИКА Не РАИ РВ" у са свим обичном расположењу. Од свега вечера не остаје | У "50Т0Ј ПИ Нрразрбоћа Јеурика преда ломе МР нах у души п с ништа, — или. ако баш што – често у неприлици. Из те неприлике извуче га опет његова | ЛЕ а За Еви немир за. који НЕ прво не рутина у драматургији. Он је свестан о својој снази као : драматург, па се чисто лакомпслено лаћа п онога, чега би Уфрог томе могао ОИ се протумачити ВЕЛИ ОВЕ | ев слабији бојао. Он узме најобичнију малепкост, “а: више мером. Несташан поветарац заталаса само Ре пута и уметнички несмисао за сиже п садржину своје ша- | чине и тек врхове од дрва. Необуздана бура уздурка опет љиве игре, па ту маленкост дотера и истеше својим драма- | море до дна, а вида торостасе из корена. Само поспешан туршким знањем п средствима тако вешто, да је (ако не у ветар надима једра мрнарева и оплођује цвет. Душу нашу целини, а оно у својим деловима) од снажна утиска. Наравпотисне згодно и стално само утисак особите врсте и ја- но, да је тај утисак онда чулне нарави, да промаши душу чине, а што је год на другу руку, што је год над тим или | = срце, и да је према томе кратка века. Али драматург од испод тога, то не захваћа у животворну снагу њезину. И ла задовољава се п. тиме, Он је мостигао своју цел: уистина, осетимо и таке утиске, али, рекао бих, не управо | у

Јулије Розен. с пемачког превео А. М)

множио је реперторију, напунио је кућу неколико пута и у души по психолошком смислу те речи, него у чулним ме-

увек је задовољио, а оградио се својом драматуршком ру- | дијама, њезиним. Од тавих утисака задрхте за мало и лако | тином тако, да му бе 6 те стране не може замерити, само крајни огранци нашег душевног живота, а дубина и | Тана порекла и таке нарави је и овај посао розенов. права садржина његова остаје мирна и непомична, па чим | ое тај лаки дрхат смирџ, изгуби се и траг утиску, Пеихо- | физика тих утисака је дакле тако рећи чисто чулна, а према томе п учин. Ми се према нарави утиска, и. пр. смејено, или плачемо и т. Д., али ни један таки осмех не диже нам душу, а ни једна така суза не пада нам на срце. Ове је јалово и док траје, а нестане га брзо са узроком.

„Проводаџија“ је по својој садржини од врло малена уметвичка, да рекнемо од тривијална утиска. Већ сам сиже не одговара чистим уметничким захтевима. Мудријаш- мати не да сину њезиној бризи поверено сироче из куће, које би он хтео, него би за њо богату министрову не| ћаку. Све би се тако) ваљда и збило, да случајно не напђе неки умешан новинар. Тај јој поквари цео рачун, Обмане је, те она сама у незнани изради, да министрову нећаку добије новинар, а син да јој увме оно сироче. То је истина све природно и често се збива у свету, али је све то баш са своје обичности тако малено и ниско, да би према томе морали остати са свим индиферентни, ако нам тај индиферентизам не би свладала која друга, занимљивија и значајнија околност у тим приликама. Шта више: тај индиферептизам растло би све на више, кад би и те друге околности биле са свим обичне, А Розеч се чак и тиме лакомислено титра. Он и на те споредне околности не мотри, него их употребљује онако, како су му као драматургу згодније. У „Шроводаџији“ н. пр, није оне ду-

Те нарави беше и учин од последњег новитета на нашој позорници, што је приказан 50. апр. о. г. Розенов „Проводашија“ занима, забавља, весели, васмеје, изненади, али само местимице, а укупан утисак је тако површан п слаб, да та одмах нестане, чим се завеса, спусти. Ако од укупног утиска нешто и остане, то. је јамачно само неки лушеван немир неизвесне нарави, нека врста чулне раздражености, а никако она мирпа веселост, опо потпуно задовољење и блаженство наше душе, што их були уметнички савршена шаљива игра. Розенов „Проводаџија“ не утиче дакле на праву садржину душе, него само на чулне огранке њене.

Може бити; да је овај суд нешто необичан, а особито

на =

за онога, који познаје име розеново. Та Розен је драматурт првих немачких позорница: он је чувен писац шаљивих игара новијег кроја; он је од првих, који се приближује лаком начину француске комике: он је преводилац, прерадилац и т. д. Па зар тај Ровен да не зна потрести

ховите, фине експозиције, а. нема ни права заплета: ваплет се тек истиче епизодично при крају комада. Главна. особа, новинар, случајно наиђе п приликом, која не буди симпатије за њега. Он случајно позна ситуацију и према њој удеси свој план. Олучај до душе не би сметао, али под дру-