Позориште

БР

даљња ВВ как

гим околностима. Новинара нико не познаје; њега се боје и мрзе га, а Ровен га часом угура у саму породицу. Па на који начина Са свим простом, тотово гадном преваром са врло ласцивном перспективом. Министар је неприлика за љубавника, а за ту цел није се ни морао потезати одмах тако велики господин. Новинару се морамо чудити, да се као тако умешан и искусан човек на брзу руку, тако рећи, са сокака жени, а баши девојачко срце није тако јефтино, као што га представља Розен. Где је ту оног, мал не доследног случаја, што га је у француским шаљивим играма; где је оне фине постепености, оне ђаволасте веселости,- оног пежног наговешћивања, којим се и најгори ласцивитет заглади 2 Код Розена је случај веома прост, постепеност ни-

каква, него се све збива из небуха, веселост неуглађена, а |

што би требао да је само љако паговестио, изнео нам је. у толој наготи својој. Као да је баш хотимице ишао на чулан учин, представио нам је све тако ниско и тривијално, да није ни кадро замашити у дубину душе наше, него нам само потреса прве медије, као и свака друга, па и најнижа, тривијалност свакидашња живота. Као песник и чист уметник је дакле Розен у „Проводаџији“ јако грешио, а што је опет заслужио, иде на рачун вешта али несавесна драматурга. Да га видимо и с те стране.

Розен познаје своју публику, познаје позорницу и глумце, па се готово и сувише на њих ослања. дна Ровен, да је позорница и глумци лепо намештен сто с разним јестивом, а публика да је колекција од гурмана. Ко би погодио укус свих тих гурмана, а ако им даш што више можеш, наћи ће сласти сваки за себе. Публика бира и слади се тим посластицама, а и не пита како ће јој после пријати. Розен је покупио што је као драматург према оној садржини могао скупити од тих посластица. Он је накитио свој комад живим дијалотом, сретним врупирањем, а по гдегде и занимљивим приликама из обична живота. Он креће своје особе необично вештим начином, пришива им смешне и сталне особине, меће им у уста обљубљене фразе, а по гдекад и оштроумне досетке, уводи их у комичне ситуације, мисли и црта у духу своје публике, не напреже ни најсиромашнију фантазију, не боји се по гдекад ни драстике, и т. д., а што је још најтлавније, чува своју снагу и комику за завршан ефекат у последњим сценама. Ми се наравно свега, тога набирамо и насладимо, па докле га год траје ми чисто заборавимо на праву садржину, баш као редовни гурмани, што се дотле сладе, док се не покваре.

У том смислу је „Проводаџија“ и код нас добро примљен, ма да се не слаже ни с нарави ни с духом нашим. Ми смо за који час уста сладили. Срећом што та сласт не дође до права учина, јер би се јамачно очемерили. Овако није ни допрла донде, где би могла чемером постати.

(Свршиће се)

ЕЊИЖЕВНО СТ.

# (О драмској књижевности) повео се у једном од последњих састанака „Матице Хрватске“ у Загребу жив разговор. Говорило се о нашој драматској књижевности с негативнога гледишта, т. ј. за што та грана књижевности толико слабо код нас успева Једни мишљаху, да драма није према нарави нашој као и осталих Словена, јер да

смо народ више трпећи него творећи; нити остали Словени да немају знаменитих драматика, — но овоме приговорише други, да Словени изобилују великом епиком, а та да је излив управо творне снаге (као што-у Грка и Шпањолаца). Они налазе немоћ на том пољу са свим наравном, по што је драматика круна п двет сваке књижевности, која се тек појављује, по што је литература замашно напредовала, а на том степену још није паша (а ни осталих Словена) литература. Наша прошлост није још довољно истражена, наше су старине слабо испитане, наш народни живот није још ни мало проучен, — ми смо право рећи још у свом дому туђинци, који тек лпочињемо себе познавати. Драме долазе теб онда, кад смо све фазе већ преболели. Неки други нађоше разлог у том, што наше друштво није нимало развијено, што су нам социјални одношаји врло примитивни, што нам се виши кругови отуђују, док грађанство, великим делом, дише страним изображењем, што немамо ботатих људи, који би око себе чешће скупљали боље хрватско друштво, што нам поседништво и сељаштво усљед веливих социјалних рефорама последњих деценија пропада у крајњи пауперизам — сиромаштво, што не живимо својим животом на политичком пољу, — хрватски драматик да ће дакле тешко наћи грађе из народнога живота. И тима се разлозима нашло доста приговора; јер ако и не би било грађе из садашњости, за хисторичку драму грађе има довољно и врло драматичне; но шу садашњости има грађе, јер управо тај велики содијални преврат и нужне жртве његове пружају грађу за социјалну драму, Осим тога има у нас обилне грађе за шаљиву и сатиричку игру. На особиту противност наилази тврдња, да је наш содијални живот туђ, — у градовима, додуше, има туђег елемента доста, али сва језгра народа, све сељаштво, сав мали посед, па и обртност у мањим градовима, а напослетку сва интелигенција, чиста је и нетакнута. — Неки истакнуше, да се драма може развити само уз врло савршепе драматске уметнике, што нам показује ентлеска, француска и немачка драматика. Код нас Је и у томе још доста слабо. Најпре пемамо више него једно само хрватско повориште, а и то није дорасло великим драматским задаћама. Ако усљед те савршене игре пропадне код нас „Фијеско“ или „Ромео и Јулија,“ нико не ће рећи, да. је Шекспир или Шилер пропао, док би се то хрватскоме писцу уз сличну представу збиља догодило. Песник дакле: нема праве вере у то, да ће његову ствар наши уметници знати интерпретирати, да ће и управа позоришна, са своје стране томе штогод допринети, — а таква му 00јазан сапиње творну снату. Осим тога да фали сваки потицај. Таленти да су се указали, али ни од куд одобравања, — ни приказали се нису њихови комади, нити добише награде, која се ипак и у много већих литература расписује. Она заклада, кога је до сад у ту сврху код нас употребљења, обраћена је како се чује у другу неку сврху. Песник не може) ни наштампати своје дело осим великим материјалним жртвама. — Све су се ствари претресале са, свакога краја, и премда се сваком од наведених разлога даје којешта притоворити, ипак сви заједно чине, да на, пољу драматике нисмо даље кораке чинили. У следећим састанцима наставиће се ваљда, вели „ Узепас“ из ког ово вадимо, о том разговор.

нашу

Издаје управа српског народног позоришта,