Позориште

ђени дар, мора потпуно знати средства, којима јекадар располагати, морају се веџбати и дотеривати силе, што још треба да се усавршују и оснажују. Најпосле се морају проучавати улоге, али не тако само, да (се оне добро разуму, него да се потпуно сазна, како ће их човек својим средствима као живу, идивидуалну, потпуну слику представити.

Овде ми ваља нешто споменути ио твоме раду. Ти иштеш искрену, беспристрану пресуду; то ти обећавам, јер ћу ти отворено казати своје мишљење, па и ако онбоможда неће бити са свим меродавно, али је свакако основано на искуству и посматрању.

2; 5 ја =

СРПСКО НАРОДНО. ПОЗОРИШТЕ.

(„Рроводамија“.) (Свршетак.) И саму представу ваљало би оценити. То је према садашњим одношајима дружине веома тешко. Најбоље би било да се увек каже: „Наши глумци сви без разлике показаше и овом приликом ја су савршени вештаци!“ Ваљда би им то годило,..

'Алт не, не! Ми смо и публици пи њима толико пријатељи, да ћемо и опет рећи чисто своје уверење, ма они то и не примали. Како буду примали, онако ће посведочити у колико су за напредак, а у колико су уображени.

Цео терет овога вечера пао је на госпођицу Ј. Поповићеву и господина Сајевића. Гђца Ј. Поповићева (удовица, Блумовица) беше спевулативна мајка, па опет тако безавлена, да седала омахнути. О почетка у дијалогу мало спора и монотона, оживи одмах свршегком првог чина, а. после беше све живља и живља. Кравно је извела моменат, где хоће да означи победу и уображено надмоћије речима: „још ја владам ситуацијом!“ Ту је, истина, комика у самим речима, али се та истиче тим јаче, што се те речи изговоре што поузданије и поносније. ФЊиво и природно извела, је и онај афекат, кад открије превару у трећој радњи. Убезекне се, а љутина и изненађеност не да јој доћи до речи. Нежно је приказала брижљиву мајку и газдарицу кад полази упо вориште. У опште гђца Ј. Поповићева беше у овој улози са свим занимљива 'лојава, и да је још по гдекад не издаше средства, и да јој је вокалан орган од већа еластицитета, задовољила би нас са свим. Гдекад се само у афекту претурила, као н. пр. оно, са „сумпором и Гомором,“ Т. Сајевић (новинар Кернер) по својој природи није за ту врсту улота. Као вешт глумац изнео је он, истина, све главније моменте. приличном тачношћу, али овом приликом не видесмо) оне праве) лакоће 'Сајевићеве. Жива, досетљива природа новинарева годила је, истина, окретној манири Сајевићевој, али баш та манира јако се истицала, Новинар је каткад и паметан човек, па не сме сећати на лакомислена бонвивана. Више промене у тој манири, а не

му

Удккљ ВВ длаке

Мени ее' чини, да-су за тебе пре наивне, доброћудне улоге, него озбиљне, у којима ваља развити и неку страст, јер је твоја декламација мало једноставна и узима на се неки учитељски тон. Јунаке љубавнике не можеш још играти, јер те твоја природна топлина лако занесе, тако, да улога онда због тебе пропадне. Као што ти јеједноставан патос, така ти је и мимика, Ту ваља ла будеш разновренији, јер је ту опасност, да ћеш пре бити досадан, него разметљив. Морам те доиста похвалити, што говориш лепо, и што изговараш све јасно и разговетно.

(Наставиће се.)

Јо 5

Ко 4

тако свугде једнако или никако. Па онда смо' приметили неко необично кретање руку као злу навику Сајевићеву. Он спусти руку, али тако млитаво, да она својом сопственом тежином иде амо пи тамо, баш као оно шеталица, на, сахату. То обично бива кад се натне или поклони. — ГЂа Рајковићка квалификује се све више за наивне улоге. Безавленост констанцијна у свим својим конзеквенцијама, оличава јој се у мимици, гласу и кретању. Неми изразн су јој изврсни. Гдекад је детински неспретна, неумешна, несташна, а гдекад опет смешно-љута и озбиљна. Нека још пази на нека неспретна кретања с устима, нека није у неприлици, куда ће с рукама, нека поносније држи тлаву, нека се уже облачи, а косу нека. не распушта, па ће довољно одговорити захтевима оваких улога, и биће лепа, појава на позорници, — Г. Рајковић беше прототип добричине и бевазлена, готово лупкаста старца. Њему је све по вољи, само да је још на чисто са својим рачунима. О њима се мучин зноји, а овамо га и удовица облеће. Лепа му беше нема, игра с удовицом у првој радњи, па после оно сељакање са, својим рачунима. Кћер шаље куд хоће и благосиља је, ма, ва кота пошла, само да га остави у миру. Јепо је, нагласио и завршну епизоду, где се и заплет у његовим рачунима решава. Фигура му беше изгредна. — Гђца Ленка Хапићева постаје стереотипна. Њена се итра ретко кад мења. Нешто је томе и глас јој крив, а нешто јамачно и то, што она научи улогу за себе, а слабо се осврће на целину и праву садржину комада. Она већ у самим призорима не игра све донде док не дође на њу ред. У гесту има таких стереотипа да ми н. пр. у напред знамо, да ће од радости руке трти. Изговор јој је леп, декламадија јој се поправља, само да не пређе у просту имитацију гђе Сајевићке. Појава је лепа, намештај брижљив. — Г. Добриновић (Јосиф)

- је млад, ватрен љубавник, који много не рефлектује, послу-

шан син, па из тога, треба да пређе у јогуницу, самостална човека пи љубоморна љубавника. Све је то г. Добриновић доста добро нагласло,и ако му улога не беше по нара-