Позориште

БР

(о 255 ИДО пате 2

ви. Живо је извео: онај афекат, рде-се у њему бори љубав и детињска послушност, па тде најпосле љубав надвлада. Где је у љубомори жесток, онде је схватио врло лако своју улогу. Он сам у томе не сме бити смешан, нето са свим озбиљан и допста разјарен, па баш та његова озбиљност изнеће јаче пред очи комику те ситуације. Он се љути што му заручницу сви редом љубе, а оно доиста није његова заручница. Дијалог и кретања су му жива и весела, тдекад и сувише. — Гђца Љ. дорићева могла би се употребити већи у већим улогама. Као Барица показала је за лочетницу довољно вештине. Кретања су јој, наравно, још по гдекад нескладна, а и са другим средствима није још свугде на чисто, али опет за то по тдегде показује, да би се то могло псправити. Нека је мало живља, нека не отеже наглашене речи и нека мотри да се не буни, као н, пр. онде, где је рекла „милостива, госпо,“ а, није требало. — Т. Бошковић (барон Велден), пре свега не беше добро маскиран. И млад министар не треба да изгледа као фићфирић. Он је то хтео да заглади неком озбиљношћу и достојанством, па је учинио противан учин. Чисто нам је смешна била она хладноћа и укоченост на онакој фигури. Г. Бошковић не пази често како ће стати према публици, па то се дешавало п овога, вечера. Сва његова кретања носе неки особити тип. Публика н. пр. у напред зна, како ће он сести, како ће руком махнути кад с позорнице полази, како ће рукама радити, кад је у афекту (ту их обично напоредо дигне мало укрштене) и т. д. То су, наравно, обичне погрешке почетника, па према томе и његове, и ми их не осуђујемо на њему. Хтели бисмо само, да их што дбрже истребимо, да се како не укорене и маниром постану.

Целина је била доста хармонична, а главни моменти добро су изведени. Б.

ПГ ОЖО ВИА ТЕ.

"(Народно позориште у Београду.) У недељу, 24. априла гледали смо „Новинаре“, од Густава Фрајтага.

Дело се збива у већој провиндијалној вароши у Немачкој. Пуковник Берт (ђ. Рајковић) имакћер Иду (Цветићка), коју оће да узме професор Олдендорф (Станишић), уредник либералног листа „Уније.“ Али пуковник, који је врло поштен човек и добар војник, али врло слаб политичар, даде се навести од конзервативаца, да пише у њихов лист „Кориозана.“ „Унија“ се упусти у оштрију полемику с „Кориоланом,“ не знајући ко је писац чланака кориоланових. Ово употребе патрони кориоланови, да посеју раздор између пуковника, и Олдендорфа, тим жешће раздор, што су ова двојица уједно и посланички кандидати својих партија за земаљски сабор. Већина беше скоро извесна за пуковника, али сауредник „Уније“ Болц (Цветић), вештом маневром одмами најглавнијег бирача противне странке Пипенбрика (Суботића) и добије већину Олдендорфу. Катастрофа се избегне тим, што Аделаида Рунекова (Милка Гргурова), пријатељица пуковникове куће, која још од детињства воли Волца као и он њу (премда то једно другом не казују), потајно купи право својине на лист „Унију,“ и то право пренесе на свог Болца. Тако се Олдендорф опрости уредништва и измири се пуковником, те се комад сврши са две свадбе.

То је прича комада. Управа је добро учинила, што га

је узела у реперторију. Он је као наручен и за наше прилике. Из њега можемо видити, како сеу изображеном свету живи, како се лични и начелни пријатељи међу собом пазе и помажу, а и сами лични и начелни противници каквим се племенитим и поштеним оружјем једни према другима служе, кад су и једни и други поштени, Видимо даље, како је лепо, кад новинари не пишу само за плату већ из“ уверења. Цео персонал „Уније“ својевољно одступа, чувши, да лист прелази у својину противне политичке странке, па од ове не ће ни плату, ни накнаду да прими.

Оваких примера волели бисмо често гледати не само на позорници већ и у животу.

И са представом можемо бити у главном задовољни, а највише. са игром М. Гргурове и М. Цветића. За ово двоје се п страна критика врло похвално изразила баш у овом комаду. Писац дела „Тегзеђтеје аив „етен“ вели о њима: „Аделаида Рунекова госпође Милке Гргурове била. је игра, која би красила сваку немачку позорницу,а и Конрад Болц је превазишао свако моје очекивање.“ После ових задово-

_љили су нас још Рајковић и Станишић. Суботић, ма да

није достигао свога претходника у овој улози (Бачванског), ипак се дао са задовољством тледати као Шппенбрик, само бисмо му још препоручили боље учење улоге и српске граматике, јер се врло често ослања на шаптача, а још чешће мења четврти и седми падеж. Добри су били још Лугумерски (Сенден), Стојановић (Белмауз), Љ. Петровић (Шмок).

Публике је било прилично у пркос ружном времену.

[ о.

» (Народно позориште у Загребу.) „Млепас“ јавља, да је прошле недеље била „приказана у корист друштва за потпору сиромашних правника, стара, отрцана и зло локализована лакрдија „Клобучар и опанчар.“ Ми о тој представи и не бисмо говорили, да нису у том комаду две улоге приказали два слушаоца нашега свеучилишта. И по другим свеучилишним варошима приређују се представе у корист приломоћне закладе академичке, у којима свеучилишни слушаоци учествују, али су комади ваљани и вредни, те'имају знатну цену. И Загребје, у колико се сећамо, доживио такву добровољачку представу пре једно 16 недеља, када су г. г. правници приказали Суботићеву драму „Немања.“ Ово споменусмо само за то, не би ли г. г. свеучилитни грађани до године изабрали нешто ваљанији комад.“

» (Барабашева) пре тога глумица на загребачком народном позоришту, излазила је на бечком дворском позоришту неколико пута као гост под именом Ровела. Приказала је Џену Ејру у „„Говудској сиротици“, Грету у „Фаусту“. Јулију у „Ромеу и Јулији“ и Офелију у „Хамлету“. По бечким листовима госпођица Барабашева лепо је успела у три прве улоге,

# („Ултимо“) шаљива игра у 5 чинова, од Г. Мозера, приказана јуче на нашој позорници, доживила је ту ретку славу, да се пре неки дан представљала у варошком поворишту у Берлину по стоти пут, и то седамдесет пута, једно за другим узастопце. Кад ће код нас настати такве прилике, да ће се моћи какво позорешно дело по сто пута приказати 2

Издаје управа српског народног позоришта,