Позориште

видели и чули, него други. Они су имали осећаја за спољни свет.

Да се нешто у неком извесном времеву брже | и лакше од других опази и примети на. неком предмету, то је дар, што та нико не може прибавити, ако га већ нема, али се тај дар, ако је у човеку ма само у заметку, може дотерати трудом и веџбањем, Ко је само један пут прошао кроз какву собу, тај је у њој саразмерно више опазио, него други ко, који је у намери био да све посмотри, па се у њој задржавао читав сахат. Овај не би далеко дотерао, па да се ма колико труди, а онај би можда могао свој дар развити до највећег савршенства у том погледу. С даром финог и брдот примећавања иде увек упо-

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Париски кочија.“ Позоришна игра у нет чинова, по француском оригиналу прерадио Ј. Хајман, превео М. Х. 6. Шриказан у Новоме Саду 3. маја о. г.)

Тог вечера смо имали да гледамо један од оних, тако званих „немогућних сижета.“ Оне заплете, којима свагда, знаш излазак; оне ситуадије, које те немило дирају, јер су неприродне; оне силне милионе, оне „срце парајуће“ сцене, које су тако несносне, јер су силом нагоњене: свега тога беше сијасет. Комаде такве феле може само глумачка веттана. да спасе, а момената има довољно, да се глумац може одликовати. А то су наши тлумци боме и учинили: играли су лепо да су замста заслужили наше лотлуно признање.

Једаред смо на овом месту већ споменули, да наша публика нема обичаја да аплаудује тлумчевој игри, она се само одзива појединим оштроумним и неоштроумним, овбиљним и шаљивим речима пишчевим, а игра, приказивање само, не ешофира је ни најмање. Та аплауз је оно, што глумца, највећма натрађује, а кад тога нема, онда вештак, уверен о уметничком приказивању свом, мора да изгуби вољу, да даље студира, да се веџба, да се отима, кад се вештина и „пацерај“ равно награђују, или боље рећи не натрађују.

Али наравно, неке руке и ручице су сувише нобл, нека уображена аристокрација, или патрицизам, који управо не постоји, умотава их небим шућмурастим нимбусом, те држе, да је испод њиховог достојанства да пљескају. Посесори такових руку или не могу да оцене игру глумчеву, или симулирају, бојаги, они су „над ситуацијом.“ Смешно, запста, смешно !

То вече нам је било у толико милије, што смо гледали нашег доброг познаника, милог госта г. Марка Суботића, члана народног позоришта у Београду. Уживали смо, тледећи, како му игра иде од руке, како влада мимиком,

„== ТЕ у (Е ДК . 5 8 о

РАИ

Алаха 108 ле

редо и вештина представити оно, што се збило. Кад човек прими у себе многе утиске, постаје | му тиме живљи и обилатији живот, развија већи | рад, те представља, репродукује оно што је и- | скусио. || Мислим, да не ће бити потребно примерима | даље равјашњивати изреке: 1.) да се само слободним репродуковањем (биле у приповедању, било у драмској представи) може постићи целина, — и-2.) да добра репродукција предпоставља 60тато и фино посматрање. Иначе к томе служи као захвалан материјал још и пренашање слободних духовних производа из једног језика у друти, кад и бављење музиком и сликарством. |

(Овршиће се.) |

како му сваки тест верно прати речи му. Остаће нам у памети она сцена, у којој је као гроф Дарецо измамио из | кочијаша немо признање, да је овај заиста онај Клод Тидо, отац Маријанин, ла триумф у лицу му, кад му се сумња | остварила — ту беше т. Суботић потнуно господар ситу- | ације.

Г. Ружић је, као свагда, био вештак у пуном смислу те речи, Она сцена у другом чину, кад је, надвладан од превеликог бола, издишући пао у Пијерове руке, била је тако вештачки изведена, да се сваки дивити мора п труду и дару његовом.

гђа Д. Ружићка је такође лепо играла, осебито у сцени, кад је изненада видила и познала Клода, и кад је с њиме говорила, показујући амајлију: све то беше дивно изведено, пуно ефекта.

МИ остали глумци су лепо приказивали. Гђца Л. Хадићева и доброћудни Пијер — Рашић, а и остали изводили су своје улоге коректно и чисто без мане. " С:

(Низ бисера“ позоришна игра у 2 чина, с певањем, | од К. Холтаја, превео С. ДА. К.) |

На Спасов-дан извађен је био из прашине позоришне | архиве стародревни „Низ бисера“, да екслериментира, не | би ли још удесан био за. позорницу. По резултату тог експе- — | римента видило се, да је кобни „зуб времена“ превукао | негда сјајни бисер поприличном рђом, тако, да ће „Низ бисера“ морати допустити да у позоришној архиви још већа прашина на њ напада, док најпосле са свим не зарђа. Које то, што се пети комад већ преживио, а које опет то, што | је тај дан светац био, остала је дворана опет ужасно празна. | И онај део публике, који је пначе „свецем и недељом“ добро заступљен, брилирао је тога пута својим одсуством. Ми | скоро морамо да оправдамо одсуство тог дела публике, јер за њ је свакако удеснији мало природнији— да неречемо, |

а е. - ара23