Позориште

др ОВ лака

простији — душевни „кост“, нето што је и сувише „трогателна“ игра „Низ бисера.“

Оно мало публике, што је тог вечера у дворани била, одважно и постојано је издржала „трогателност“ игре, па се према томе прилично и забављала. Г. Ружић је „Јована“ стару своју улогу, вољно, скоро са неким пожртвовањем приказивао. „Ану“, досад увек „мезимче“ наших бољих глумица, одиграла је гђа Сајевићка добро; особито у првом чину, где има прилике, да покаже, да је у снажном изражавању бујних осећаја поприличан мајстор. У другом чину она јадна, скоро да речемо испосница „Ана,“ као да стоји у опреци са самим темпераментом гђе Сајевићке. Она нам боље извађа јунакиње, које не сносе као јагњешце трпељиво патње и незгоде, него се са истима боре; у таквој је борби гђа Сајевићка без сваке сумње јака. — Г. Сајевић, као Карло, прилично се добро извукао из афере. Морамо још признати, да је гђца Љ. дорићева добра била као Јела, и да је славаћу песму отпевала лепо, тихо, гавхха уосе, као што то карактеру те песме најбоље и одговара. 1

НАОСА ОРРМИ пето.

# (Народно позориште у Београду). У четвртак 98. априла давана је „Сплетка и љубав“ одфФ. Шилера. Није нужде упуштати се у посматрање ове познате и красне тратедије Шилерове; само нам ваља напоменути, да је на нашој позорници већ од подужег времеџа видили нисмо; још од 1878., кад је у њој наш некадашњи 'Г. Јовановић гостовао као Фердинанд. Старији Фердинанд био је код нас Л. Поповић, тадашњи редитељ нашег позоришта, док се још представљало у Сушићевој дворани, и њега гледасмо и вечерас у истој улози. Његова спољашња појава и глас чине га способним за трагичног љубавника и јунака, о чему смо се п вечерас осведочили; али ипак није могао са свим продрети као Фердинанд. Местимице био је као малаксао, чему је много допринело и то, што у својој улози није био свуда подједнако чврст. Ова мана још више се опажала код М. Суботића (Милер), који је не само речи, него и читаве реченице мењао, и својим, а не Шилеровим језиком говорио. Ако ни у класичним комадима немамо толико пијетета према писцу, да му његове мисли изнесемо пред публику неосакаћене: онда се није чудити, што се у обичнијим комадима на писце још мање осврћемо, и што многи комади због тога пропадају Шаптач је онде само за то, да глумцу коју реч по каткад добаци, а не да га кроз цео комад на својим леђима вуче. У овом погледу с похвалом спомињемо ђ Рајковића (Валтер) и Л. Лугумерског (Вурм), који су своје задатке решили на задовољство публике. Имамо само да приметимо, да је диктирање писма у трећем чину ишло одвише споро.

О женском особљу можемо само с похвадом говорити, Милка Гртурова приказала је Лујзу са заносом и топлином осећаја, како га само она код нас изразити уме, Коларовићки је врло добро пошло за руком представити племениту жену, која се усиљава, да се опрости недостојног положаја у ком се налази.

Код оваких дугачких комада желети би било, да паузе између чинова и промена буду што краће. С.

ОИ САН РИГ ПО,

% (Опомена глумицама), Пре неког времена, дође млада и лепа женска к неком чувеном очњем лекару у Берлину, да га пита за савет зарад својих очију. Она рече лекару, да је из небуха изгубила вид, те не може више да чита. Лекар јој разгледа очи. Он опази у ње два велика, црна ока, што су се сјала као сунце; па ипак је било истина, што је та женска рекла. Очи су се допста блистале и сјале у даљини, али за близину није их могла ни мало употребити. То је могло постати само услед каквог необично шкодљивор спољашњег утицаја на очи. Лекар дакле запита врло озбиљно женску, да му каже, што је чинила са својим очима. Болесница, се мало устезала, али ипак изјави најпосле, да је она, тлумица и да нарочито приказује трагичне улоге, „Фредра“ и „Медеја“ су јој тлавне улоте. Да се те улоге са што ве-

_ћим успехом представе, ваља имати очи, што се јако сјају

и севају. Рекли су јој, да кане једну капљицу неког сока у очи, па, ће јој се очи за дуго сјати и севати. Ту малу капљицу канула је она у очи, па је своје гледаоце задивила, сјајем својих очију. Али код куће је у великој невољи, јер не може да научи својих улога — не види да чита. По што је. лекар одлучно запита, од чега беше тај сок, рече она, да то беше сок од „беладоне“ (пасквице, девесиња, бунике). Кад јој лекар изјави, да је то такав сок, од кога и најмања капљица јако шкоди сваком оку, веома се ражалостише лепе, сјајне очи, и биће још дуго жалостиве, јер и акоу вече очаравају гледаоце својим црним пламом, преко дан их мора сирота уметница пред светом да крије несносним наочарима, да би могла кршити своје обичне послове, нарочито да може читати и писати, пина (Глумачка досетљивост.) Инглеског комичара Хенса, који је увек имао великих дугова, зауставе једаред на улици два шерифа, који су имали писмени налог, да га воде у затвор, ако одмах не исплати неки свој дуг у износу од 200 фуната стерлинта (2000 фор. ав. вр.) У том је тренутку баш туда пролазио на каруцама владика елски Хенс рече шерифима: „Господо, ето тај господин на каруцма, то је мој ујак, он је владика елски. Пустите ме да с њим говорим, уверен сам, да ће он мој дуг исплатити.“ да тим приступи карупама. Владика заповеди кочијашу да стане. „Шреузвишени господине“, — рече полако Хенс, „ево овде су два несретника, које јако гризе и мучи савест, те вас моле, да их умирите вашим благословом.“ Црквени великаш погледи их саучешћем. — „Дођите сутра у јутру ко мени, па ћу вас умирити и задовољити“, -= рече он шерифима. Ови на основу тако високог јемства пусте дужника, и Хенс се сретно извуче из теснаца. Сутра дан дођу шерифи владици. „Но, драги моји“, — поче овај — „ја сам готов да саслушам вашу исповест. Шта вам дакле мучи савест2“ „Савест2 Нама ништа не мучи савест. Ми имамо овде обвезницу глумца Хенса од 200 фуната, а ви сте нас овамо позвали, да нас задовољите.“ — Владика сада увиди, да је комичар злоупотребио његово име, само да се опрости беде, и по што није могао да пориче својих речи, што су шерифи узели као јемство, то им — и ако са тешким уздахом — исплати хенсов дуг. те ђе

Издаје управа српеког народног позоришта,