Позориште

пмаме ФИД лдка

Гусле су најоригиналнија свесловенска свирачка справа. Малим преинакама, има их и Рус и Пољак и Чех и Бугарин. Оне се употребљују само уз песму,и то озбиљну, мушку. Начин левања за Несловена је необичан, или да лено европски речемо — варварски, јер у нас гуди гуслар сад онако, како се песма разлерала, док је Словен био још свој у својој кући, а то је бивало нешто друкчијим начином, него ли по другој Европи, као што то показује писац у два разло- | жена примера. Па будући да је словенски народ најмузикалнији на евету, није се чудити, ако има толико вештака народне свирке, да ретко када вову кога вештаком: — „Само просјак може си блато пребројити.“ Ти вештаци поницали су не-. када из народних школа свирачких и песничких, као они из чешких друштава „литералци“ у почетку 15. века, или немачки „Мејзћегафисег-И“; али су изгинули пред оружаном навалом Турака, и умним насиљем западне Европе. Последња таква школа беше још при свршетку прошлога века у Срему, тако звана „слепачка академија“ у Ириту.

Ученици тих школа путоваху некада и ван међа ју- |

жнословенеких, као што то између других споменика каже песма пољскога песника Мјаковскога од године 1622. и дело „Зтјафоуа говкозљ“ и мађарски летописац Тиноди. И сада познаје писац сам главом много вештака гуслара, од којих некоје и набраја. Ако помислиш, да сваки слепац има свој посебни начин мелодија, то у пркос томе, што су гусле само једно, или двоструне, и тласови њихови малена размака, ипак је голем број мелодија. За пример укајдио је писац две песме: „Краљевић Марко и Анђелија“ и „Слепачку песму“.

"Да су тусле прастара својина словенска, кажу нам силне пословице, приповетке и песме народне. Писац их набраја много у свима наречијама словенским.

На послетку описује писац живот сама гуслара цртама, које дају јасну слику о њему. Гуслара има или таких, који гуслају само из уметничкога заноса и неодољиве жеље, да си душу, која

| је пуна успомена славних отаца, те која је и сама,

осетила јуначки жар, прелију у меке звуке гусле славилице. Народ се око таква гуслара скупља тим милије, што је овај угледан човек, пак се с тога и не усуђују даривати га новцем, него га само почасте даровима, међу којима је најлепши дар оружје за јунака. А друга врста гуслара су просјаци, елепци названи. Сваки има своја кола, вођу и дете, које пави на њега п на мршаво кљусе, када гуслар са вођом пође у село на збор. Ту се скупи више гуслара са свих страна, те певају „Олепачке песме“, које се зову и „Клањалице“. Кад се сумрак ухвати, иду у крчму, где певају обично „враголасте' песме“, често дивна хумора. Тако путују слепци од збора до: збора далеко преко међа свога завичаја, заслужујући си лети много дарова. 'дими се веџбају код куће новим песмама и мелодијама, или пак уче млађе гтусларе. уз погодбу, да ће им ови за то дати неки део испрошене милостиње толико година, колико је наука трајала. Свака нова згода и свако ново јунаштво, догодило се то на врлетима црногорским или херцеговачким, или на народним митосом прекриљеним пољанама старе Србије, или 'у долинама Моравским, или у Срему, или у равном Банату, потрзава као муња струне гусала где тод живе јужни Словени. За мало времена пева се на Велебиту оно, што се догодило на Балкану или у Црној Гори. Овога душевнога континуитета посреднице су гусле. Река и горе и кордови свакојаки не могу запречити, да се не осећа, да је један те један онај народ, који има једну песму и једну свирку. Ко ће дакле моћи голему знатноет одрећи испитивању гусала „које чувају успомену јунака „чисту уз глас струне благе 2“

(Наставиће се.)

таштине

МИА

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. (Виљем Тел. Драма у 5 чинова. паписао Ф. Шилер, с немачког. Приказан 21. маја 0. 1.) ! ; | Многа господа, а богме и многе. госпође, тог ву дана |

имале најлепшу прилику, да им се испуни жеља, коју за дело у себи таје, јер су могли у најбољем колориту видити оригинале оних особа, чије слике гледе скоро сваки дан, држећи их с неким пијететом у руди, обично