Позориште

КАДА. ЊЕ АКАДА

у левој. Ја мислим ту, да бимогли видити црвеног горњака, сирјеч Хермана Геслера, зеленог горљака, сирјеч Улрика Руденца, зеленог долњака, спрјеч Валтера Фиршта, а особито маковог горњака баш главом Виљема 'Тела (обично „шанту“ у фарблу).

Многи „фарбл“, „преферанц“, а особито „фрише фире“ имао би већи значај, јер би се могла она књига од 82 листа, коју обично картама зовемо, бар знанствено проучити, а и сама представа би имала за ту господу и госпође више интереса, — бого моја, та видити какав красан предео, више вреди, нето читати о њему и најлецше описивање. Па ипак је било позориште доста празно.

Што се тиче представе то морамо рећи, да није баш испала т. г. глумцима и г. г; глумицама са свим за руком. Многи нису били чврсти у својим улогама, а г. Бунић, потеп — отлеп, био је тако слободан да „импровизира“, и на очиглед мртвом Геслеру и живом Телу, да овог последњег у вечност пресели. Споменућемо само игру г. Ру жића, т. Рајковића и мале М. Максимовићеве. Ово троје су били особити и у игри и у појави мМ.

О ОР ИТ,

(Народно позориште у Београду). У среду 1. 09. м. представљана су у нашем позоришту два, комада, „Шар-

латанизам“ од Окриба,и „Мило за драго“ од Рогера,, ; » 15 ,

за српску позорницу прерађено од Косте Трифковића.

Две шаљиве игре, ни превећ дуге ни сасма кратке, но таман као што треба за једно летње вече; два добра комада, оба представљана са пажњом, — да, то вам беше пријатно, веома пријатно, вече.

Сиже Скрибове шаљиве игре познат је нашој публици, те с тога нам није нужно овде га приказати, но ћемо се само обазрети на, игру глумаца. и глумица у „Шарлатанизму.“ Цветић, као списатељ Делмар, беше потпуно на свом месту, беше прави џентлмен. бамо бисмо му приметили; да 'му ток говора беше. брз, а као таки у једној сцени и.доста неприродан. Рајковић, новинар Рондон, беше као обично добар, само му орган није за такве улоге. Но највећма нас је Су-

ботић изненадио као Жермон, јер таког га до данас још)

не видесмо Своју је улогу скров схватио, игра му беше округла, прелази одмерени, природни, — једном речју, Суботић нас је потпуно (задовољио. је кратка; га није богме ни блатодарна, но, ипак г-ђа Мелкурева беше представљана онако, као што треба. Мимогред буди речено, да је то вече први пут изашла пред публику Ћ. Поповићева у мало већој улози, и можемо слободно већ сад рећи, да ћеј имати будућности на нашој позорници, Леп екстеријер, пријатан глас, то је већ ту, но сад само школе и опет школе, па ће моћи за кратко време доћи до бољих и мало дужих улога.

„Мило за драго,“ први се пут то вече представљало на овдашњој позорници. Ту шаљиву игру прерадио је 6 нема чког пок. Коста Трифковић, онај даровити писац, за ким и данас жале сви искрени пријатељи оба позоришта. „Своје перо посветио је драмској књижевности, а његова дела показују нам често дубо гстудију карантера, |удобро, тона: вање света, л полет и" "триродан хумор. От наде је | “у

с вољом и е љубављу,

Улога М: Гргурове доста:

јим делима изнобио пред очи људе, какве сваки дан на улици виђамо, са њиховим врлинама и манама, па баш за то, што је своја дела црпео већим делом из живота, изаввала су она, у публици увек велико допадање.“ Тако смо ми пре две године дана, одмах после смрти његове, јавно рекли о раду "Грифковићевом, а ономад се и опет о томе уверисмо. „Мило за драго“ није ориђинална шаљива игра, но је по Рогеру прерађена за српску позорницу, али тако вешто, да би је човек за оригиналну држао, да нема пред собом 1080ришне цедуље, или да је није на каквој страној позорници видео. :

Цео је комад само кратка епизода из живота једне младе, лепе и богате удовице. Госпођа је Чолићка велика кокета, а уз то има и својих каприца. Један јој (се) млад човек удвара, но она, се само титра с њиме, и кад је то осетио, а он јој напише писмо и пошље јој неко цвеће, чија боја карактерише њену љубав. Примивши то, тако се наљути, да баци цвеће у лонцима кроз провор, и нехотице удари једног младог и' лепог човека, који је том улицом пролазио. Овај не буде лењ, но се попне горе у стан, где застане саму собарицу, и-у оштром тону иште новчане накнаде од онога, ко му је његов нов цилиндар са свим угњечио. Међу тим се појави удовица Чолићка, која му одмах понуди новчану накнаду, но он, очаран њеном лепотом, не хтеде је примити. Шрви утисци беху такови, да се он у њу заљуби, а та околност, што се тај дан морао претеновати са девојком, коју је већ био испросио, присиљавала та је, да удовици одмах бвоју љубав изјави; но по што је сав свој говорнички дар употребио, и кад се већ надао да је успео, зазвони госпођа Чолићка, и заповеди собарици, да донесе господину чашу хладне воде. Усљед тога он отиде, но остави своју посетну

карту. Удовица је прочита и на њену велику жалост сад

је тек дознала, да је то онај ваљан и чувен адвокат из једне друге вароши, који је и њу у једној парници с успехом заступао. Удовица се поче кајати, а адвокат јој не хтеде остати дужан, него се врати у стан, а удовица се поче извињавати и — његовој се љубави одазивати, У моменту, кад је мислила, да јој је опростио и да је љуби, зазвони адвокат Лазић и,заиште за гослођу „чашу хладне воде. — Жао за срамоту, тим се евршује „Мило за драго.“

То је садржај комада, који је лак, округао и веома занимљив, Но колико бисмо имали у нашој позорници таквих шаљивих- и веселих игара, да је још у животу. српски Бенедике!"... |

М. ђорђевићка, као удовица Чолићка, схватила, је врло добро своју улогу, а тако ју је исто и извела. Њен пријатан глас, њена природна мимика, и савршена игра очарала је |то вече | целу! публику. '/1. „Лугумерски, адвокат | Лазић, одиграо је своју улогу, да се кратко изразимо, са свим вештачки. Буде ли и даље тако напредовао, то ће он бити велика аквизиција за наше позориште. Једина је собарица требала боља бити, а на име у оној сцени, кад донесе и над непрестано нука чашом 'ладне воде, јер. ту се тиште више живости.

И оркестар заслужује да га се сетимо. Он нам је после

првог Ен ваљано о Раб ирао две праеве пијесе. __Ћћ—Ћ. Е . з

Ман пре прашта