Позориште

ПОЗОРИШТЕ <=

1 с о а -+' ТОДИНА 1],

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ, | и СВАТДА О ДАНУ СВАКЕ ПРЕДОТАВЕ НА ПО ТАБАКА. — Столи за Нови Сад.40, А на стрАНУ 60 н. месечно. — ПРЕТИЛАТА

| СЕ ШАЉЕ КОРНЕЛУ Јовановићу, коли СЕ ИЗ ЉУБАВИ ПРЕМА ПОЗОРИШТУ ПРИМИО ДА РАЗАШИЉЕ ОВАЈ ЛИСТ.

0 РЕДЕРТОАРУ НАШИХ ИЗВОРНИХ КОМАДА,

„Српске Новине“ говорећи о представи мелодраме „Зидање Раванице“, наводе о репертоару наших изворних комада неке мисли, које ми због њихове важности овде доносимо:

Репертоар наших изворних („народних“) комада, историјских и друштвених, удешених за представе, почиње управо од године 1861, т. у. од како је основано српско народно позориште у Новом Саду, и ако је отац наше новије драмалске књижевности, Јован Стерија Поповић, почео

беше само приправа, као: „Смрт цара Урота“, | од Јована Рајића, потоњега архимандрита, 1758 | (2. издање 1798), „Црни Ђорђе“ (1813), од непознатог писца, може бити од Аћима Вујића (онда би издање-од г. 1843. било — друго на реду). Све је остало из тога периода прерада или прост превод.

И ако је, велим, нашој драматеској појезији сада већ 50-та година, опет, док не беше сталних народних позоришта, драме су писане: или само за читање, а не уједно и за представљање, (Немци их вову Васћегдгатег), као н. пр. „Дика црногорска“ и „Милош Обилић“, од Симе Милутиновића, „Горски вијенац“ и „Отјепан мали“, од Петра Петровића Његуша, — или ако и беху за представу, оне су већином само читане.

Тек пре 16 година поче се удешавати садашњи репертоар. Ту ваља разликовати писце од којих имамо повише комада, (од којих опет неки јесу, а неки нису за представу), и оне, који досад паписаше само неколике.

Међу прве иду ови: Јован Ст. Поповић (Светислав и Милева, Милош Обилић, Лажа и паралажа, Несрећно супружништво, ћир Јања, Зла жена, Повондирена тиква, Владислав, Сан Краљевића Марка, Стефан Дечански, Хајдуци, женидба и удаја, Лахан цар бугарски, Београд не-

свој рад још 1827. Пре њега што је рађено, то |

кад и сад, и друга нештампана); Аћим Вујић (Љубавна завист, Награда и казна, Слепи миш, Црни Ђорђе или Узеће Београда 1806); Атанасије Николић (Краљевић Марко и Арапин, краљ Драгуин, Зидање Раванице, Зидање Скадра, и друго); Матија Бан (Мејрима, Добрила и Миленко, кнез

| Доброслав, Урош, Вукашин, Цар Лазар, Српске

Цвети, Кобна тајна, Марта посадница, Ванда); Јован Суботић (Херцег Владислав, Немања, дв0нимир, Прехвала, Милош Обилић, Бодин, Јакинта, Сан на јави, Крет и круна); Илија Округић Сремац (Саћурица и шубара, Уњкава комедија, Пишчева кубура, Грабанцијаши, Шокица); Коста, Трифковић (Мило за драго, Француско-пруски рат, Пола вина пола воде, Младост Доситија Обрадовића, Честитам, На бадњи дан, Школски надзорник, Тера онповицију, Мила, Ивбирачица, Ни бритеша, Љубавно писмо).

Писци, који су мање писали, ово су: Стеван

Стевановић (Цар Урош); Лазар Лазаревић (Вла-

димир и Косара, Пријатељи); Исидор Николић (Цар Лазар); Ђорђе Малетић (Апотеоза, Српски хајдуци, Михаило цар бугарски); Ђорђе Јакшић (Сеоба Срба, Јелисавета кнегиња црногорска); Лаза Костић (Максим Црнојевић, Џера Сегединац); Милан Јовановић (Краљева сеја, Демон“); Јован Јовановић Змај (Шаран); Јосиф Фрајденрајх (Граничари, Црна краљица); Иван Кукуљевић (Потурина); Иван Цар и друг (Црногорци); Мирко Боговић (Франкопан, Матија Губац или сељачка. буна, Стјепан пошљедњи краљ босански); Филип Глогић (Јаничар, Наход и Даница); Миленко Р. Максимовић (Милош Обреновић); Јован Драгашевић (Хајдук Вељко); Панта Срећковић (Бој на Дубљу); Јован Ђорђевић (Маркова сабља). Косовеку катастрофу драматисаше до сад шест писаца, с неједнаким успехом: Ј. Ст. Поповић,

# Сан и јава, први и други део. Уред.