Позориште

|| а ПИО | 5

прототипи неке и неке багре људи У. нас — само нам се

својства, али ми опет отуд ништа немамо; јер им та својства нисмо схватили, па је и одмаздивање истих поред нас прохујало без икаква пријатна трага, који би за собом оставио. Али узми ти слике из наше средине, и то слике, којима неке мане и предрасуде друштвеног живота инхеришу, за које дотична слика није крива, него их на себи носи усљед тога, што је стање друштвенег живота у опште такво, да је у њу и нехотице усађено то, па ћеш, изнесавши нам такву слику и пустивши је, да са својим манама и предрасудама по који пуг носом о зид лупи, док јој се најпосле очи не отворе, погодити праву жицу, учинићеш, да ћемо се том ствари, зато, што нам је вероватна и природна, радо дати забавити, а постићи ћеш и онај мало узвишенији задатак, о коме смо приликом горе наведене оцене говорили, |

А. Јовановић Муша, знајући зацело, да је оно стање, за чијим поправљањем Ровен у својој шаљивој игри „О, Фезе Маппет“ иде, и код нас такво, дабогме са тдекојим модификацијама, добро је урадио, што јету игру за нас прерадио, а управа позоришна још боље што се пожурила, да је пред нас изнесе. Ђаволу Розену није се могла измаћи примедба, да се у садашње време бог Химен страшно запоставља, презире, да се од њега са мушке стране у правом смислу речи зазире; он је, исписавши узроке томе неггодном факту и нашавши исте у силним, небројеним, оним нама добро позна-

„тим — 51 уепа уетђо — „слабим странама“ нежнога пола, дошао до тог уверења, да је у таквом стању тешко „не писати сатиру“; треба то ошинути и свој камичак бацити у вагу поправљања тог стања, ако се исто даје поправити. Даботме да је усљед тога спромах добио по који немио потлед из иначе „милогледних“ очију погдекоје лепотице, да фотме, да се зато са нежних усана; погдекоје Ксантипе отртло проклетство на индискретног „хофмајстера“, што се усуђује титрати се са њиховим бојати манама; али треба и лепотице и Ксантише да помисле п на цел, коју тај „хофмајстер“ пма пред очима, наиме, да мушке анимира, да се жене, па кад на то помисле, за цело ће му и опростити, што је за постигнуће те лепе цели (у ваљаност те цели по свој прилици неће моћи посумњати ни једна лепотица, ни Ксантипа) употребино средства, која по њих нису најмилија; помислиће: Пег Хлуеск ћеоб Фе Мићеј, па ће се онда и онај немио поглед код лепотица и оно лотајно роптање код Ксантипа претворити у најљубведостојнији поглед, тегресиуе у блатосиљање, код првих ради самих себе, а код других ради њихових поличарака.

Но у другом одношају стоје представници другог, јачег пола. спрам тог хофмајстера; од ових ће му зацело многи п и многи бацити рукавицу, па му рећи: Море, ускливни најпре ти: „Еј, жене поправите се,“ па кад са тим ускликом будеш нашао одзива, а ти онда тек кори нас, што се не женимо, но онда би тешко до тог укора и дошло, јер тада се у том погледу са стране јачег пола не би толико оклевало. Ту се Розен мора у заштиту узети; са првим ускликом није тек апсолутно могао изаћи на среду; баш нам у овој шаљивој игри, у обема. Јатодићевим ћеркама, показује, да још није све пропало, да још има анђелака, које су кадре навести и предосторожне рачунџије и најтврдокорније женомреце, да исти капитулишу.

О садржају те шаљиве игре, о особама, што су скоро све |

Јагодић са својом сувишном поданошћу и „темитлихкајтом“

ва Србина не квалификује — надамо се, да ћемо имати прилике опширније коју рећи, кад нас позоришна дружина скорашњим повратком к нама обрадује; уверени смо, да онда неће проћи без репризе шаљиве итре : „Еј, људи, што се не женпте!“ ;

У тој маљивој игри имају лосла баш сви чланови наше поворишне дружине. Међу првима је тога вечера била тђиа Ј. Поповићева, која ће одсад зацело свагда Мутибарићку на, тапет изнети, кад се о том ради, да свој дар и необичну рутину у приказивању „злих жена“, „мамица“ и „друштвених сплеткашица“ у пуној светлости покаже. Гђе 4. Ружићка и М. Рајковићка, — за последњу се Розен са једним „бакфишом“ врло добро побрануо = тђце Ло Хаџићева и. Љ. Зорићева сматрале су последњу представу за прилику, да на се „свечано рухо“ обуку; да наиме све, што се досад на њима ценило и цени, оправдају. Гђа С. Максимовићка говорила је и опет „кров сузе“ и са неким патосом онде, тде је требало да је била мирна и весела. У опште бисмо саветовали т. Максимовићки, ако је своме добру“ рада, да се одучи од неприроднор говора и кретања на позорници. Од мушких приказивача ексцелирали су тг. С. Рајковић и Ружић, и у другој линији гр. Зорић, Марковић, Добриновић и Бошковић. Овом приликом да споменемо и почетника. г. Рајковића, који је већ пре неког времена као гроф Парис у трагедији „Ромео и Јулија“ преко врућих дасака, што свет значе, прешао, не опекавши се. По томе, а. и по оном малом покушају у шаљивој игри: „Еј, људи, што бе нежените“, неда се још ништа одлучно рећи; без дара зацело није, па нека још к томе дода воље и труда, па ћемо га можда као добру аквизицију моћи поздравити.

Прерадилац, тесђе преводилац, — јер само имена, посрбити а иначе све оставити како јесте, чак у Јагодићу задржати Немца, не значи прерадити — у тежњи за проме-

ном учинно је неке ситније погрешке, које се дају лако поправити. Овамо долази н. цр. пи женидба и удадба путем новина, што у нас, хвала буди Богу, још нема.

Праштајући се са овом сезоном, која је пуна милих часова била, морамо још споменути једну ману, која релативно није од малог замашаја п која се у овој сезони некако подобро осећала, шат би се иста идућом приликом могла одстранити. Та је мана била: жатор у публици при почетку представе, при почетку сваког чина, да, чак и при почетку појединих промена. Човек је увек морао одрећи себи почетак акције, прве речи у глумаца у чиновима и променама, а да је тиме човек у непријатан положај долазио, да му се илузија квари, то се по себи разуме. Н. пр. у Шекспировој трагедији, човек тек да се занесе слатким речима, Јулијиним, а оно га из тог полусна немило избаци по какав фаталан — шкрилут ципела.

Вредним члановима позоришне дружине желимо срећан пут и свуда успех и у моралном и материјалном погледу; нека буду уверени, да ће при повратку свом доченани бити са. искреним: добро нам дошли; али им се мора пожелити, и „боље нашли“, него што је ове године било. 256

Издаје управа српског народног позоришта.

Српска народна задружна штампарија У Новоме Саду 1877.