Позориште

СРПСКО

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. историјска шаљива игра уб чинова, од Приказана 28. маја 0. Т.)

(„Чалпа, воде“, Е. Скриба, с немачког превео В. В.

Окрибова „Чаша воде“ јесте један од омиљених комада

у репертоару нашег народног позоришта. Њега обично употек глумице, да, репрезентирајући једну од трију улога у томе комаду, покажу, да се и по наркетима салона и краљевскот двора могу кретати, а да не поклизну. И гђа Софија Максимовићка, некадашњи члан наше позоришне дружине и љубимица публике, изабрала је за свој деби једну

од тих трију улога, улогу Ебитајиле. Да је госпођа у избору улоге за деби била мало шкру пулознија, за. цело би јој

и деби боље испао био, Али овако је баш наишла на прилику, или боље неприлику, где ће са својим манама на. среду изаћи. Таква једна мана је неприродност, ако би се назвати могло „театралност“ у товору и кретању, Госпођа Максимовићка чим ступа на позорницу, узима неки особени глас, па се њиме служи. И мимика и гести иду код ње као по некој шаблони. Све би се то још дало и опростити, јер тђа Максимовићка има и својстава, којпма се одликује, између осталих и онај нежни тембр у гласу, кад изражује осећаје; при том изражавању даје се колико толико ноднети оно усиљено, „театрално“ у ње, алиу обичној конверзацијп, при причању доста ирелевантних ствари, па још код тако искреног, отвореног девојчета, као што је Јадојиза треба, говорити и кретати се „како бог заповеда“. Приликом .тостовања гђе Максимовићке на народном позоришту у датребу било је и тамо пребачено госпођи то исто, и ми се, вао што севиди, с тиме слањемо, само не бисмо за то кривили школу — најпосле не знамо тде би исту и тражили — него једино криво схваћање приказивања, глумљења од стране гђе Максимовићке. У осталом још нисмо ради донети одлучан суд отђи Максимовићки; чекаћемо даље њене пробе, па шатл у истима наведене мане буде знала боље прпкрити, а са добрим странама боље истакнуги се, те тиме својом игром пријатније и утицати.

и Олабјејта“ жена, играчка у туђим рукама, краљица Ана није тога пута била добро заступљена. Гђа, Рајковићка, је неким погрешкама. у меморирању и изговарању покварила много од онога, што је иначе кадра била начинити из краљице.

Т. Бошковић је за лутку Мешема, који срца женских тако лако осваја, мотао изабрати приличнију маску. Овако

смо мислили од њега, да је какав „Кпарре“, па се чисто чудисмо густу краљице, војвоткиње и Ебигајиле, На својим старим местима остали су били г. Ружић и

тђа Ружићка. Њих двоје пграли су онако, како они то већ знају. тг.

(„Последње љубавно писмо“, шаљива игра у 9 чина, напиело В. Сарду, давана је на нашој позорници по други пут 29. маја.)

Модерна критика увршћује ову шаљиву игру међу најбоље производе нове француске школе, и у томе има право, јер су у њој све оне- особине, што се у Франнуској захте-

вају од добре шаљиве игре. Сузана и Мроспер Блок, око

ЈУ ЈА о) чкој

којих се сва игра креће, занимљиви су карактери. Два оригинала, пуна духа, који се боре међу собом за првенство у оштроумљу, а то захтева приказиваче, који се знају у салону кретати, и који умеју подробно индивидуалисати и финијим бојама цртати него што сето уопште употребљује на, ловорници. Г. Софија Максимовићка, која је као гост по други пут ступила у улози Сузане на нашу позорницу, била. је занимљива појава, али још није умела кретати се лакоп говорити лако, углађено, па ипак живо, пикантно, као што је то њена улога захтевала. За то треба нешто втиле него обичне глумачке рутине. Г. (О. Максимовићка је, као што

смо имали прилике на игри јој приметити, даровита глу-

мица, али још никако не може да савлада својих улога у целини. У место да је она, господар над њима, господаре оне њоме, а то јој јако смета игри. Осим тога мораће се одучити од неког пренемагања, од неприродног говора и кретања, а нарочито од погрешног натлашивања, од отезања и брзог спуштања последњих словака од речи, што може бити добро на немачкој позорници, или на каквој другој, која сеу свему туђег начина глумљења придржава, али неваља на нашој, која иде својим путем, а прикупља само оно, што може

користити нашној самониклој позоришној уметности. – а.

не жените!“ Шаљива игра у 4 за српску позорницу прерадио А.

(„Еј људи што се чина од Јулија Розена, Јовановић Муша.)

Да би нам растанак са позоришном дружином за ову годину што теже пао, сачувала је позоришна управа екскви-

зитну шаљиву игру „Оћ, Феезе Маппег“ од Јулија Розена,

што је доста згодно за нашу поворницу прерадио А. Јовановић Муша, за последњу представу пре поласка позоришне дружине на пут. Ове године је управа двапут већма морала, гледати, да ексквизитношћу последње представе одклони оно роптање, које је маха узело у већини публике усљед тога, што је сезона, у којој се у дворани по 8—4 сахата без квара седити даје, давно прошла. Један део публике роптао је мирно, просто својим конзеквентним одсуством; а код друтог дела, код кога је тињао жар родољубља и одушевљења за позориште, нешто се и сувише растињао тај жар, те је избијао на новршину у форми, која за комодитет човека није најпријатнија. Било је дакле збиља разлога, што је управа последњом представом отштетила публику за патње и невоље последњег времена; тиме је постигла, да ћемо се и ове сезоне са радошћу и уживањем сећати, јер ћемо васоравити на жртве, којима морадосмо искупити у последње време душевно уживање.

Оцењујући пре неког времена Мозерову шаљиву игру „удтимо“, која је код нас тако исто сјајно продрла, као но и у среду 1. јуна о. 1. Розенова шаљива игра, » Оћ, Фезе Маппег“, имали смо, прилике изјаснити се, да такву врсту шаљивих игара, у којој су каравтери са обичним, схватљивим и оправданим својствима, код које морамо гледати метаморфозу чудних слика, одљуда у сваком смислу; такви одљуди претапају се нама па очилед, али на уштрб доброг укуса и нашег стрпљења; се поправљају, пошто понајпре добро искијају за своја чудна,

претпостављамо оној врсти,

они

=

|