Позориште

Мрка 488 как

Сима Милутиновић, Исидор Никодић, М. Вучковић, М. Бан и Ј. Суботић. |

Још би било неколико комада да сеспомену, али није вредно множити, списак.

Из свега се види, да је наша књижевност за 50 година произвела нешто више од 15 комада драматеких дела, а то долави +") комад на годиву. То није много, али није баш тако ни мало према нама. Кад два ушлијона Срба“ (који живе у уређеним државама). производе годишње 1'% комад, онда би 50 милијона Руса требало да производе годишње 377; комада, Али то не бива, него и они не производе више од 2 до 3 комада, и то мање историјских, а више друштвених, понајвише с тамне стране живота, другим речима, у њима је више примера, од којих нам се ваља чувати, него узвишених и светлих страна, на које

да се угледамо. Пољаци и Чеси одмакли су даље.

од нас и бројем и каквоћом, али опет да се не бисмо могли е њима поредити.

не тако,

Од напред поменутих комада ваља одбити је-.

дну трећину, што из каквих му драго узрока нису више за предетаву, пзрасли смо из њих, слаби су по себи или према много савршенијим преводима, изашли су публици из воље, не иду прека промењеним политичким приликама, имају у себи противисторијских карактера, који одбијају публику, сувише су локални, ваљало би у њима по нешто, прерадити према напреднијој драматској техпици, а кадшто и цело дело, И т. д; (Ни Шегстпрови, Молијерови, Голдонијеви, Шилерови пи Гетови комади данас се сви не представљају, а и код најновијих праматских писана наших биће с временом за' прерађивање). На послетку, од осталих 50 комада ваља половину оставити за угар, а то је, да се мало одморе, да се честим представљањем не би ослабила снага њихова учинка. Остају дакле 25 изворних комада за 10 месеца, или 2, месечно, па и ти нису сви једнаке вредпости.

Могло" би се изворних комада могла умножити расписивањем награда. Али „Матица Српска“, која има књижерни фовд Накин за расписивање награда и хрватско' наредно позориште, које има тодишње 10.000 дуката (50:000 фор: државне помоћи, расписују награде сваке тодине,и топомаже, али не'оноликбо колико би се могло (очекивати. Показало се, дагутнас пишу само оно мало писаца, који имају обезбрижен опстанак и — који могу да одвоје на

приметити, да би се производња |

то нешто од свога времена. Покојни К. Грифковић написао је за 4 године 12 позоришних комада, ве чекајући расписа награде. Ако да Бог, те се балкански Срби ослободе, па српски књижевници на једном делу буду заслуживали по коју хиљаду динара, онда ће и књижевна производња, у отипте сама од себе бити већа, а тражење „натраде“ биће само племенито падметање за славу и част,

Из тога излази: 1. да наша народна позори"шта не“ могу представљати више изворних новитета на годину, него што књижевност производи; 9, да би требало приступити к прерађивању невих изворних "драма, као што су н. пр. Светислав и Милева, Жевидба и удаја, Београд некад и сад, а нарочито веке драме живих писаца; јер стална позоришта дају прилику, да се уз њих усавршује назва драматска књижевност. (Често је пстребно променити или скратити само поједине речи, реченице, дијалоге, монологе, сцене, чинове, па кад то мора чинити драматург при преводима, код изврених писаца свих народа, за што да му није слободно код наших) То би могли чинити или сами писци, или би требало да. допусте позоришној управи, уз познату каутелу на позоритној објави, да је то и то дело: „ва представу удесила позоришна управа“. За књижевност и историју њезину штампао је или ће га наштамнати писац, како му је изашло из пера, а нозоришна управа представља га онако, како је удесније за бољи учинак. То помаже позоришној каси, а: писцу не шкоди, јер је сва одговорност пренета се њега ва позоришну управу.

Шекспир је кадшто' прерађивао туђе комаде, па то није било на штету енглеској књижевпости, а преко ње ни књижевностима свих културних народа. Истина Шекспири се вековима рађају. Али кад се у нас око једнога предмета“ (боја на Косову) могоше бавити шест писаца не без успеха; кад двојица обрађиваху српске хајдуке (Ј. С, Поповић а ђ. Малетић), двојица Михаила пара бутарског (М. Јовановић и Ђ. Малетић), двојица Звонимира краља хрватског (Ј. Суботић и Фрањо Марковић): онда се види, да би и прерађивање корисно било, где се баве само двојица, а често Један исти писац. Ву:

Ово излагање. рачуна (сотарфе гел), |'ваљало је изнети пред публикуји писце ради објашњења.

Н.Е.

сила