Позориште

„=

____ О

ким даном све мањи успех. Имала је, истина, лепа, дара, али није имала праве љубави к уметности. Сујета ју је одвукла на позорницу, лакоумље ју је подржавало, а ћуди су је одушевљавале. Лепота, одело и неки стереотипни манири, то је била суштина њене уметности. Њено глумљење било је лажно, управо смешно Она је била, п остала би саме — надри-тлумица. Као новајлија била је публику мало занела, али је због тога баш и свр-

нула с правог пута уметности. У њеном гљумљењу није било одмерености, промишљености, ни самопоуздања, све је то било само измајсторисано, све — сама дрекост. Већ је била на ивици понора. Још само један корак, па је за навек ваколана уметница, што се тако расналила светим огњем одушевљења, п тада би могла бити само још јадна лакрдијашица, комедијашица, што тра-

жи ефекта. (Наставиће се)

<> 29 св

ЛИСТИЋИ,

СРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Последње љубавно писмо.“ Шаљива игра у три чина, написао Вакторијен Сарду. О француског.) Приказана у петак 12. јануара о. г.

Међу најпријатнија чеда Сардуове музе спада. без сумње „Последње љубавно писмо.“ Заплет згодан и умиљат, јер не тишти слушаоце, није пм непријатан својим наметањем; решење постепено и занимљиво, јер му сваки час прете ситнији догађаји, даму правац навију на странџутицу.

Ми се не ћемо бавити толико около саме шаљиве игре, она је већ оцењена у сопствену корист своју и од рецензента и — што је у нечем главније — од саме публике. Вредност њена је себи одржала стално место не само у нашем скромном талијиним храму, већ и на првој немачкој позорници, на бечком дворском театру. Преостаје нам дакле, да споменемо приказивање наших глумаца.

Прилично блазираног бонвивана, Проспера Блока, уједно и главну особу у тој игри, приказао је г. Д. Ружић на опште задовољство наше. Наиме му се врлине истицаху у оттроумној борби са гђом (С. Максимовићком (Сузаном), коју је, што се тиче уметничка приказивања и природна кретања и говора, тако надмашио, да је она чисто нестала пред њим; шта више у гдекојим појавама непријатно нам бсте гледати њено сувишно афектирање. Та афсктадција, замашна црта у гђе Максимовићке, показала се на најнемилији начин у појави са (О. Рајковићем (Фан дер Хофеном), кад се издавала за Блокову љубавницу. Није морала и гестама публици дати на знање, да су јој речи лажне. Зна то публика п тако. Кроз њен говор морала се провлачити нианса очајања, што мора да се изда за оно, што није, — јер је Сузана у оном тренутку глумица пред Фан дер Хофеном, а не пред публиком. У опште бисмо т. Макспмовићки, као добри пријатељи, световали, да се одучи од афектирања на позорници, ако је своме глумачком напредовању рада. Она има дара, па ће јој, поред јаке воље, поћи за руком, да буде природна и у говору ну кретању, без чега нема праве глумачке уметности.

Остали приказивачи заслужују наше признање; само бисмо приметили за, Рајчевића (Павла), да је изгледао пре као каква кечкеметска ђакела, а никако паришки, фини ђак. К. Р.

(„Шариска сиротиња“. Драма у 6 чинова, превео с француског М. И. Стојановаћ). Приказана 16. јапуара о. г.

Како је ова. драма приказана већ више пута овде у Новом

као

Саду, то је мало њих, којима је непозната. Има их, који више знају из ње отпре, него ови, што први пут у уторак у позоришту беху: скраћена је доста. Истина, што је сувише дуго, то умори гледаоце, те се ратосиљају и саме представе, али ппак, по нашем мишљењу, могле су остати неке сцене, што никако не би биле досадне гледаоцима.

У „Париској спротињи“ бори се сиротиња, са богаштином непоштеном, п спротиња побеђује. Представа у целости узета, испала, је доста“ округло и добро. Наши глумци труде се, да задовоље новосадску публику својим вештим пџредстављањем. Породица Бернијерева броји чланове: оца (7. Лукића), жену (ђу Ружићку), сина (г. Марковића) и кћер (тђцу Ленку Хадићеву). Отац и мати су старији те и искуснији и вештији, само да је оцу још мало јачег и јаснијег гласа у страснијим моментима. Син су млађи и невештији Сину смета, поред мање

му

и кћи вештог кретања, још и доста слаба неодлучност у делању му, а то треба да га баш уздигне; осим тога је још и нешто збуњен. Г. Марковић мора да представља и у оним улогама, за које је слабо способан, те за то му и тешко пада да се нађе у њима. Интрига има доста п у животу и на позорници и то су његове улоге, али се треба потрудити, да се и оно бар у нешто евлада, што није за кога. Гђца Л. Хаџићева добра је била, само би моглабар у оним сценама, што су веселије, и сама живља и веселија бита. Вилбрун (г. Рајковић) и кћи му (тђа Рајковићка) разликују се међу собом. Први је миран, и што ради, ради све промишљено. Кћи му је самовоља, и гђа Рајковићка беше доста самовољна, премда је могла бити још самовољнија. Плантроза (г. Ружића) спомињемо само за то, да га похвалимо, ни за што друго. Г. Добриновић (Биго) једва доби згоде, да нам изађе мало у улози, која спада у његову врсту. Са његовом комиком свако може бити задовољан. Г. дорић (Жуберт), г Ј. Поповићева (Регина), г. Љ. дорићева (Клодета) добро су се држали. Долазимо до г, Јовановића (Рокфеља). У уторак га гледасмо у мало дужој улози, Истина, није му испало за руком, да љубавника и грофа потлуно представи, али ми отворено кажемо, да код њега, није глумачка сиротиња, идасе надамо, да ће нас временом моћи и хтети задовољити својим представљањем. Док г. Јовановић са својим лепим гласом споји 'и лепу представу биће нам мио члан наше позоришне дружине. Ми бисмо желили, да то што пре буде. см.

Издаје управа српског народног позоришта.