Позориште
вно било видети оно мноштво лепих главица, са оним слатким невиним лишцима и крупним, живим и радозналим очицама. Гледају лево, десно и преда се, изненађена диве се новом невиђеном
| | | | | | |
|
свету, а кад се откравише, посташе нестрпљива, и жубор растијаше све јачи и јачи: у једаред поче падати град у сред зиме — заори се пљескање
њихових малених ручица. (Свршиће се.)
–— —> >озе-=———
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. („Извбирачица“. Шаљива игра у 8 чина с певањем, од Косте Трифковића.) Приказана у четвртак 18. јан. о г.
Било је већ крајње време, да се на позорницу нашу изнесе гдекоја глума рано преминулог К. Трифковића. Ако и „Избирачица“ не спада међу најбоља дела Трифковићева, опет смо је радосно поздравили, јер је оригинално. У овој сезони, у којој нам прете поплавом француски пропзводи, беше нам глума од српска песника још једаред тако мила, тим више, што јој је предмет из српског грађанског живота. Трифковић је ту оштром иронијом на видело изнео не само лош правац у начину живовања нашег: издавати се за што више, него што смо заиста, него и доследност тога начина: траљаво васпитање сопствене деце, И у Соволовићу и 'Тимићу, са женама им заједно, имамо прототипе наших варошана и полуварошана, којима су „околности“ и „обичаји“ прерасли преко интелигенције; продукт таква начина и мора бити размажена лепојка, Малчика, и карикатура друштвена, Тошица.
Приказана беше та шаљива игра веомо добро. На прво место морамо споменути „ивонрачицу“ Малчику, коју је нам тђца Ленка Хаџићева заиста тако вешто, с таком оданошћу и сигурношћу приказала, да с наше стране имамо да прибележимо само лепога о њеном приказу. У сваком моменту, било то као маза или као девојка, која влада ситуацијом, било то у нагласку или кретању, гђца Л. Хаџићева беше на свом месту. Публика је и признала рад њезин, те је и аплаудовала, признајући тим, да њојзи припада палма тога вечера.
У ошлте, признати морамо, да је „Избирачица“ врло округло и прецизно испала — видило се на глумцима, да као Срби радо приказују српску глуму.
(уврчак у мравињаку“. Шаљива игра у 1. чину, француски написали Легуве и Лабиш, превео Бранко М. Јовановић.) Приказана у четвртак 18. јануара о. г.
Сваке недеље по нова глума, то је, као што нам изгледа, девиза управе позоришта нашег. И врло је добро, што је тако, Уз старије, опробане глуме, које су већ прешле критички укус публике и себи завојшгиле стално место у репертоару нашем, треба и по гдекоји нов зачин, да. освежи и правац и каквоћу укуса нашег. Таква је нова глума „Дврчак у мравињаку“, која је за собом оставила врло разноврстан утисак на публику. Гдекојима се допала, гдекојима, који су навикли на оштрије зачине, боме не. Већина као да очекиваше још једну радњу, па ма и најмању Главна мана у тој новој глуми та је, што нема никаква заплета, што у себи нема ни гренутка, који би на живце наше Јаче ушливисао, те нам решење пикантнијим учннио; спореднија, бар у очима многих, што Винељ не каже „руко-
|
пипателно“, да љуби Ханријету и да ће је узети Тај је тренутак изведен на веома нежан начин, али опет доста јасно, да се сазнати може, да ће од њих бити пар људи. А то беше са свим доста. До душе и оквир, у ком се креће предмет, врло је мален; у једном кратком чину не да се извести бог зна шта, тим мање, што се особе, које раде, упознају тек, што им рад на позорници није наставак пређашњег рада, већ што се ту одмах и почиње. С гога, ће се „Цврчак у мравињаку“ опет одржати у репертоару нашем, не толико рад своје сопствене вредности, већ услед еминентне приказе глумаца наших.
Улоге у тој глуми беху у рукама г. Ружића (Винељ), г. Рајковића (Шамроа), г. Ј. Поповићеве (жена мујиг, М. Рајковићке (Ханријета). Ма 155
за жену.
0 О РАШ ШЕ ЈЕ
% (Народно позориште у Београду.) „Српске новине пишу: Наша је публика говорила увек позоришној управи: добавите још коју изврену снагу, па ћемо долазити у позориште. ( почетком ове сезоне управа је то учинила, па. сад је џуна кућа готово сваке представе. Тај велики долазак, истина, не може се приписати само новим члановима. Повраћено редовно стање и жеља, да се људи регресују за претрпљене неповољности, много томе доприносе. Али ипак кад је више чканова, чешће се игра, јачи је репертоар, има промене у представљачима, има више изврсних чланова, а и целина је представе однеког доба боља, и савршенија (ради многих проба и поука) тако, да цело друштво на очиглед рапидно напредује, на чему се највише има захвалити редитељу г. Тоши Јовановићу, који је не само одлична снага у представљању, већ и у режији.
Месечна претплата износи 75 до 80 дуката. Осим тога позориште је заслужило у новембру 442, а у децембру 500 дуката. То је велики доходак преко сваког очекивања. На тај начин управа је у стању да издржава умножено друштво, да подмирује веће трошкове, да отплаћује дугове из ратних година, да набавља и спрема за напредак. Тако на пример намерава да да за ускрс „Путовање око света за 80 дана“ од Жил-Верна, са до сад невиђеном опремом у Београду.
С концем овога месеца исплатиће позориште све своје дугове. Ни један завод није био за време рата у тако критичном положају, као овај, а ни један се није тако брзо искобељао !
Публика је одржала реч. Она је показала да има смисла за уметност и патриотизма. Код оваке публике може се и вредно је радити на развитку и усавртењу тога завода!
Издаје управа српског народног позоришта,