Позориште

МОЋ пак

часне куће и уклони је, ма да му беху на путу и гроф и | Молвиц; али он имађаше потајног, моралног савезника, ле- | пу Фаустину.

У главном била би акција већ решена; али чудновати положај, личности, начин, све то није допустило, да на томе остане. Зар је могла увређена Мадлена хладнокрвно сноситу нанесену јој брукуг дар се могла Фаустина, ванредна Фаустина задовољити непотпуним резултатомг Зар моташе имати и Павле својске сатисфакције и мира у моментаноме успеху Никако, и у истом маху, кад мишљасмо, е се клупче лепо развило, вамрси нам се, тако рећи, под руком.

Безазлена, али ипак лукава Јудита ступа сад у акцију. Она постаде врло нуждан прибор у целом организму: та њено наивно мишљење и суђење, њене девојачке руке морају на природан начин да нам расплету чвор — у томе баш лежи дивна финоћа глуме те. У

Мадлена, сећајући се негдашње љубави, коју у њу пробуди свагда занимљива појава Павлова, а овамо још под притиском нанесене увреде, мораде потражити некада, свога Џавла. Али сиренски гласови њени не имају активна утицаја на Павла; они буде више у њему слатке успомене, и чим ове уступе места реалној садашњости, разиђе се тренутни занос и он одбије Мадлену за свагда. Увређени понос, гњев, одбијена љубавна понуда надвлада над Мадленом; она му покупи дневник и десет хиљада форината, да, та морално сатре и да га можда наведе, да се опет њојзи врати. Противна побуда, слутња о победи, наведе и Фаустину, да посети свог секретара; она стаде долазити до у- | беђења о правцу Павлових осећаја, али махрама, што је изгуби Мадлена, развије њену голему љубав до разуздања, до самовласна поступања. У бесној љубомори кривљаше Павла, пребациваше му злочин, хиташе му у лице приговоре и увреде, којима он само стављаше на сусрет мирну савест и мушко понашање.

Али сретан удес не хтеде да остане на томе. Мадлена | промене у хитњи свој муф, у који беше турила дневник и | новце, са муфом бароничиним. У Фаустинином стану дође до решења, које удеси Јудита, чисто у игри. Фаустина увиди, да је згрешила и кад је помислила, да је Павле можда грешан. А Павле Ох, ала се лако прашта жени, коју заиста љубимо!

У свакој реченици, у свакој нотици, у сваком правцу задовољила нас је та глума. Гатка, тенденција, психолошки узроци и учинци, заплети и расплет, логика и здрав разум | — све је то у складној хармонији, све чини велику умну | зграду, која нам годи и српу и разуму) и укусу и убеђењу, | и начину и правцу.

Сахер-Мазох није за нас Србе име непознато, личност нова. Дуги низ његових прича и новела, штампаних у „Јавору“ и „Српској дори“ упознао је свет наш с тим ванредним и особитим даром. Наравно, да су много допринели 60љем упознавању нашем с њиме и врло вешти преводи, већином од Саве Петровића, чији нам и укус и језик насладе ствара.

Пређимо сад на приказ глумаца наших.

Бев икакве сумње припада палма заслуге гђи Софији Максимовићки (Фаустини). Од првог ноншалантног понашања, до постепеног развијања љубави, до врхунца у четвртом чину и до нежне појаве у петом чину, беше јој свако

кретање, сваки нагласак свесно простудирано дело. Она нам не приказиваше мање, него што би требала, а бомв ни више; она остаде доследна у оквиру своје дивне улоге: корак мање или корак више покварио би и помутио би нам утисак. Овако нам заостаде пријатна и округла успомена, а као рефлекс томе, признање уметничког напредовања јој.

Скоро упоредо с њоме иде улога г. Д. Ружића, (Павла Урбана). Хоћемо ли рећи шта о његовој прикази > Хоћемо. И то ћемо споменути три појаве: у другом чину причање живота свог, у трећем чину, кад је познао Мадлену ну четвртом, кад се пред Мадленом борила у њему прошлост и садашност. (ве то беху ремек-појаве, то беше класична, приказа.

Улога тђце Ленке Хадићеве (Мадлене) више је лепа, него

блатодарна. Страсна жена, која чешће гази преко сваке препоне, само да дође до цели своје, више је продукт правца у способностима, него што има моралне директиве над њима. Она треба, особито у моментима голема афекта, да, истакне тек праву нарав своју; она је страсна жена, прељубница, која се из пуста ћефа, враћа. првобитној наклоности својој, У моментима, кад хоће да наведе Павла, да се опет њојзи врати, у четвртом чину, мора јој уметничка приказа бити на врхунцу свом. Ти моменти нису испали тђци Л. Хаџићевој са свим з% руком. Ако беше и по гдекоје кретање добро, ако беху и речи згодне, у нагласку јој беше мане: гђца није поједине фазе тако нагласила, као што је изискивала та прекрасна појава, као што захтеваше предмет, ради чега се бори. Али то је ствар, коју ће тђца, већ извести на (боље, чим се још једаред понови та глума. ; Улога гђе Марије Рајковићке (Јудита) од велике је психолошке вредности. Да јој је потпуно испала за руком, није потребно ваљда ни да се каже; гђа беше у елементу свом, имађаше да прикаже наивност,

Т. Марковић (гроф Каљцов) приказао је свој део елетантно и мирно; у моментима страсним, у трећем чипу, врло лепо. Само нас је одмах у почетку мало немило дирнуло, што му је језик два три пута отказао услугу.своју али то није мана у способности.

Своју улогу приказао је г. Добриновић (Ханибал Молвиц) као и сваку другу, на потпуно задовољство публике. Његов је начин врло фини и одмерени, он не запиње у дикдији.

Т. 0. Рајковић (Саломон), г. Лукић (Хорн), г. Јовановић (Хазе), т. Зорић (Пфотенхауер) као и тђиа Ј. Поповићева, (Фани) беху са свим на својим местима, као што се другоме нисмо ни надали, знајући им способности. ГЂца Б. Хаџшћева (Ана) и г. Рајчевић (слагачки шегрт) беху добри.

При завршетку нам ваља споменути лепу и укусну тоалету наших глумица, која је за ту глуму већином засебно звотовљена. Уверени смо, да би и сам писац био њоме задовољан,

Још нешто. Глума та тако се допала публици, продрла, је тако сјајно, да ће управа одговорити тек општој жељи, ако ту глуму да што пре представити, Му 4.

Издаје управа српског народног позоришта,

24