Позориште
14 -
чланова састојао, био је капелник Ника Максимовић, садањи саборски посланик. То је ето друго истицање Костино у ваншколеком раду и животу !
Из Пеште је свршетком школеке године до-
шао још оцу у походе са сталном намером, да прекине гимназију и да оде у наутику (морнарску школу).
Ово је сада нов период у Костином животу!
М
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.
(„Максим Црнојевић.“ Тратедија у 5 чинова, с певањем, написао др. Лаза Костић, за позорницу удесио:А. Хаџић, музика од А. Максимовића.) Приказана у суботу 17. фебруара 0. г.
Драмско се-песништво појавило и развило онда, кад је епско и лирско већ узело на се јасне и сталне облике. Оно је тријумф песништва; јер спаја у себи и спољашње догађање епске и унутрашње осећање лирске појезије. Најглавније пак, битност драмина, њено језгро, јест радња, која. извире из унутрашњости, из особености карактера. Радња је тако важна ствар, да је та струка песништва од ње и примила име: грчка реч добис значи српски радња. Али се радња не сме развијати просто, без икакве сметње У њојзи мора бити борбе између две противности, и радња је замашнија, што су замашније и противности. С тога јен драма од великог, моралног значаја. Јунак, који стоји у опрени с моралним редом у свету, мора пасти. Ми га можемо жалити, јер је можда побудно у нама саучешћа, али смо ипак задовољни, јер га је надвладала непогрешност морала.
Драмско се песништво дели на три врсте: на трагедију, на комедију и на тако звану глуму. .
У првом реду занима нас сад трагедија. Шта и ко може бити предмет трагедији: На сваки начин онакав дотађај и онаква личност, који стоје над обичним, свакидашњим животарењем, који занимају и шири круг, дакле понајпре историјска личност у свези са историјским дотађајем. Ако ли пак није историјски факт, то мора бити ипак предмет могућан, јер иначе губи од своје узвишености. Личност пак мора стајати у опреци са редом и установом, са обичајима и моралним стањем на свету — иначе се и не би истакла, иначе и не би дошло до борбе. Али јунак мора пасти, јер установе и моралан ред морају имати своје сатисфакције.
Драма, па и трагедија, ствара се на два начина. нак јеили активан, т, ј у првој половини драме влада он напредује, он дела, он хоће, он проузрокује дакле и реакцију с друге стране, и на њега се у главном сруше доследности, он подлегне катастрофи. Или је јунак пасиван, т. ј. одмах у почетку у таввим околностима, таквог строја, да спољашне силе могу утицати на њ. Те силе раде, те га воде и гоне до врхунца, са којег се јунак, у страсном нагону, до катастрофе сурва.
У „Максиму Црнојевићу“ имамо оба јунака. Први је Иво, други Максим. Иво има сву нашу симпатију, јер он ради, он хоће; Максим пак трпи, на њега утичу спољашње
Ју-
он;
| | |
| | | |
силе А то је и једина мана, што није главна ствар спојена у једноме јунаку, већ је носе двоје, сваки на свој начин.
Што се пак тиче дикције, лирских момената, карактера, полета — у опште, генија у њојзи, то не уступа места можда ни тако званим узор-трагедијама,
Каква ли миља нема у карактеру Анђелије; Какве ли чедности, какве ди љубави Али нам је тим запимљивија, што јој постанак љубави омотава тајанствена чаролија: талијанска тиха ноћ, мрачни ходник, јуначка појава, лепота, — све на мах, све у једном тренутку. Она га љуби, ма да лежи на њему сумња, е је он убио брата њеног:
„И. опет је све једно, те једно: У брату ми је Максим потино, А у Максиму жив је још и брат !“
Па како јој голема појава мора буди и шири помисао на Максима, на љубав њену:
„Еј; море, море, ти божанствено ! Дубока мисли створитељска ти! Што ми се тако збиљски клањају Седоглави ти силни валови 2
Од Максима да л носе поруке 2 Ил у развлаку сваком дубоком Оседели им веђа доносе
Све нова и нова ми питања,
Ил сумње зар све нове и нове 2“
Па у песми, у певању, кад у њојзи отму маха бујни осећаји и тајна слутња:
„Ал да вам спустим на плећа гојна Тугу, кад драга изгуби војна,
Тај терет не би пренети претли,
Сви би к'о јањци морем полегли, Туга би моја у море пала,
Ах би и мене собом одзвала!“
А силне жеље, милокрвне успомене, љубав, страст, зар не извиру на начин, који је можда јединствен у тој струци: „би л позналаз Еј, слепи јадниче,
Не познајеш познавања још ти! Би л познала > Та познаћу и вал, Тто с оне стране мора долази, На брегу да л је шетаћива срео, И да л је Максим видио та мој,
Ох, познаћу и траг, што остави На воденом огледалу му лик!“
дар се даје силније рећи, зар се дају узвишеније
чити валевити осећаји, што их гаји лепа Анђелија 2!
тума-