Позориште

| У трећем чину пак, у појави првој, кад на тренутак излази дуждева кћи, сад већ снаха прногорска, из трема, где се певају песме сватовске, да на тренутак буде сама, да себи разјасни чудну слутњу, неизвесну зебњу, да слије у једно чедну прошлост и чудновату садашност, да даде себи рачуна о појави у своме срцу — како ли јој теку речи! Она не зна за грозну обмахну, што жарким срцем њеним почини непојмљива, сујета, она је не зна, али је слутп, и слутњу своју изражава. речма:

„Цромено ми се чудном променом:

То исто сунце, ал је други зрак,

Те исте очи, иста уста, та,

Ах онај поглед камо милостив,

Што немилице душу сажиже,

Навлажујућ је с нова пољупцем!

Тог нема, више, — нема, — прође све!

дар тако мутан дан> Ох, Максиме!“

Заиста, девојка таква, вредна је сукоба између Максима и Милоша, вредна је големе борбе, што је боре за њу побратима два !

Ох, па та иста, мома, кад види да је преварена, да се усудили срцем њеним заиграти грозну шалу, сатрти свет, што га, је себи тако ружичасто насликала; ох, ала уме да каже, што јој лежи на сломијеном срдашчету, кад пред собом види. убијена војна, убијена од оне црне храпаве | авети :

„Па шта2 Још питаш отпадниче црна Ца шта Још пита вучији ти бес Не могу већ поднети света, тог! Мртваца мрзим, живе презирем, Шат још и мени лешти сване дан, Да с ума снесе црни овај сан!“

„Кена ће опростити и неверство и тренутну заблуду вој- | на свога, али превару и обмахну, па још намерну и изра- | чунану — никад.

Анђелија, као што је наведосмо, као што је створи песник, беше гђца Ленка Хадићева и појавом и приказом Речи, нагласак и кретања беху у складној хармонији — с | наше јој стране честитамо свесрдно на уметничком успеху,

Друга симпатична особа у трагедији тој, слична Мер- | куцију у „Ромеу и Јулији,“ јест Црногорац Радоје. Заиста, сретна замисао песникова, створити „Радоја“. Какве ли нам истине не говори одмах чим ступи:

„Тако ти је то, кад се латиш Латина! Погледај на пође, сама вода, погледај унутра, сам увода; нигде цвета, нигде поштена човека! Од како сам ван Црне Горе, не видех зелена листа, не видех ведра лица |“ |

А какво ли лукавство не издаје речма: |

а знаш измамит, ко што рећи знаш !“ што их говори дуждевој ћерци, радозналој Анђелији, |

Заиста, пријатна гласника, чила момка! Као да је пи- | сан „Радоје“ за г. Добриновића, тако му доликује, тако му иде од руке приказ те скроз и скроз симпатичне особе.

Као узвишен моралан стуб, као светиња, стоји пред нама класична Јевросима, жена и мати. Песник је морао дубоко поштовати мајку своју, кад је могао све оне непогрене жице. уплести у разривено осећање максимове мајке: |

|

|

„Еј, Максиме, еј, сине једини! У теби ми је мој васцели свет, И рај и гпако, оба успоред!“ У болу има пакла, у радости раја, у сину „Та хоћу, храно, оставићу те, Ал сузе моје никад, никада ! Бар да се Максим сузом претвори, Ја онда никад не бих плакала, Да Максима, из себе не пустим; Ал сад ме тако свака суза тре, К'о канда се за сваком сузицом По један Максим кида од срца,“ Тако може говорити само мати, нико други на свету, нико. Само материнско срце може осећати тако, само је оно кадро сносити титански бол — светиња, је мати; мати је једини идеал, који се постиже. Па како љуби, како ли поштује мужа свога, плаховитог Иву: „Ха! Шта 2 Је л срце то ил није — Јест! Их он, — ил срце Ил срце, ил он!

све и сва:

И он и срце, и срце и он!“

Зар је чудо онда 2 Зар се могло друкче и догодити 2 дар није баш морало бити тако, као што се збило Кад јој се у понор сруше најмилији идеали, кад пропадне једино, што је везује за свет, чега ради и даље дише — зар није морала доћи до најужаснијег стања, што га човек може доживити 2 Јевросима мораде изгубити памет, то је чиста, доследност карактера њеног, и да није полудила, изневерила би себе саму, и женско и материнско срце своје. Ужас!

Све те фазе, од мајке, што пати, од жене, што љуби, до последњег трагичног момента, у коме јој — у лудилу — ипак изби мати на површину: све је то гђа Драгиња Ружићка на класичан начин приказала; она имађаше уметнички тријумф. (Свршиће се.)

# (Сахер Мазох). управитељ нашег позоришта А. Хадић телеграфисао је после представе „Натих робова“ писцу, па му је честитао на сјајном успеху, што му је комад имао. Сахер Мазох, — који је нашем управитељу, кад се с њиме у Грацу упознао, драговољно и с највећом готовошћу дао дозволу, да му се може комад „Наши робови“ на нашој позорници представљати, не тражећи за то никакве награде, — одговорио је одмах ово: „Градац 28. фебруара 1879.

Високопоштовани господине управитељу,

Примите моју најсрдачнију захвалност на вашем милом ми телеграму, који ми је ноћас јавио успех мога комада и који ми је прибавио велику радост. Изјавите, молим Вас, моју најусрднију хвалу и свима приказивачима, који су својом ваљаном игром сигурно много допринели, да се мој комад допадне, хвала и духовитом превађачу, хвала и по племену сродној ми српској публици, која је малорускога песника тако лепо, тако срдачно примила.

Јако ћете ме обрадовати, ако ми пошљете и позоришну објаву. Уједно вас молим, да примите на успомену моју слику, пртану у нашем народном оделу, и слику моје жене у малоруској кацабајци.

С особитим високопоштовањем Сахер Мазох, с р.

Издаје управа српског народног позоришта,