Позориште

ПАО

Ма

знадох му ништа одговорити,

други пут запита: „Камог... Камо мислите... „ „Шијор! Мислим... Хтео би...

кад. мо он и но

са

Управо

морам...“

„»Но хоћемо ли чути већ једаред“ се он на једанпут, и ја приметих, да се почео срдити, те му без сваког муцања и заустезања одговорим : -

„Шијор ! Ја морам кући ићи,“

„„Штог Кући» А за. што морате > И ко вам је то допустиог... -

„„Није ми нико допустио... Ви синоћ нисте били ту... А отац ме зове у ономе тлему, што сте ми га јуче предали.“

„А за што вас зове 2“

„„дове ме, јер ми је двадесет година, па сам доспео за војнике.“

„»Где је то писмо 2 запита, ме намртођено.

„»Ма ... нећете моћи... ерпески је писано!“

„Капетан се насмеши. Мисли да ме је ухватио, а незна, да се ја само с тога заустежем, да да се он мојој вештини не би досетио.

„»По несрећи ја знам читати српски. та само амо!“

"_„Почнем тражити по свима пџеповима, да не би мислио, е самта спремио. На послетку га ђем — предам му га

„Кад канетан прочита писмо, још се већма,

продере

Дајте

_намргоди, па онда почне горе доле ходати, ода" кле се

видило, да се колебао, док се најпосле не заустави пред-а-мном и не рече ми: „Е добро!

Ићи ћете кући!“

на- «|

„Чисто нисам могао веровати овим речима...

Срце: ми је од радости заиглало. Скоро да загрлим мога капетана, но опет се савладари са свим снуждено му одтоворим: „Хвала шијор!“

„Капетан се сада насмеши, кудне ме са стране прстом по носу, што је био знак, да У да говори, и започе овако: ј

„Отанко! Ви ми тако жалосно захвалисте, као да вам је жао оставити ме, а бог зна, да ли имате узрока жалити. Ви од мене нисте никад леце речи чули, — напротив, поступао сам се

вама оштрије, но што је требало. Но што ћете,

ја сам господар од више бродова, па сам научио да сваком заповедам и да ме свако слуша. Научио сам, и капа скида. Ви то све добро знате, јер сте до-

да вичеми грдим, па још да ми се онда |

ста претрпили од мене. Никад се истина шротивили нисте, али никад ми ни каџе свидали нисте, а то се мени на вама допало. Па кад сте 7 Ливорну жито продавали, понудио вам се један, да откупљује жито, па да за то нико не зна. Ви сте истина били без и једне паре, па сте га ипак одбили... Знам ја све то добро... Исти се после и „нострому“ нудио, па ми је овај све приповедио. То је друго, што ми се на вама допало. А треће, што ми се у вас допало, то је то, да се никад оцу своме нисте потужили. Ја сам вас због свега овога ценио, а данас вас и ценим и љубим, и с тога вам не као капетан, него као пријатељ велим, да вас са тешким срцем пуштам, али вам уједно као капетан заповедам, да онда, кад се вратите, ма где мој брод затекли, да на њега дођете. А сад ево вам двадесет франака. Идите с места на копно у Цариград, те распитајте, кад се пароброд за Галац креће, па се онда до вечере вратите.“ „То рекавши извади лу, Јлор, и оде.

„Чудан човек!“ мислио сам ју себи, па 05 се сиђем да се преобучем.

„Кад сам готов био, скочим у „туд“,

етисне ми га у руке

метнем

се на крму, па вози... само да што пре крају доспем. - “

| ._„Ево ме једном!... Тепео (е фетта! ... Ништа ми се не љуља под нотом! ... Погледам још

једанпут „Јовића“ и нехотимице прошапутам Ботданове речи „Већ те моје очи не виђеле!“

„У Цариграду сам се сад распитао за брод, који у Галац вози. Брод се имао за један сат кренути, па онда опет после осам дана Но тога дана било је за њега већ касно, морао је дакле осам "на провести у. Цари У ;

Пошто је тај дан до после поднеу Цађрг провео, врати се пред вече по. заповести. тановој. у МЕ

· „да две уре — тако пише у своме опису стигнемо с паробродом у Бујувдере... Погледам | међу бродове, и потражим очима „Јовића“, кад али — „Јозића“ нема. Не могу да верујем, али што више гледам, све мање сумње. Истрчим брже боље из пароброда, да се гдегод распштам. Кад ал се сукобим са једним познатим трговцем, који ми рече, да је „Јовић“ одјадрио, јер је после подне

дунуо добар ветрић.

„ „А моја роба! 2“