Позориште

де 168. ~елллг

песму „На мору“ од Даворина Јенка. Као да је т. Грчић по избору јунаке скупио; с којима ће уметнички бојак да бије, јер их је било само до 80. СОмело се може казати, да је песма уметнички отпевана. Особито су нас пријатно изненадила сливања из крешчендо у декрешчендо и обратно. Тријоли, који се у тој песми на неколико места налазе и где алт сопран у терцовима прати, наличили су гласовима флауте, којом вештачка рука управља, Паузе и упадања тако су прецизно изведена, да је више наличило једном Добро удешеном оркестру нето дилетанској дружини. Тако нас је тај млађани гбор љуљушкао у милинама, док нас не пробуди бурно талинање и усклик „живили“. И млађани збор принуђен беше један део те лепе песме опетовати.

За овим је дошла представа српске народне позоришне дружине, која је баш у средину програма пала.

Представљао се „Грентоар“, позоришна игра у 1 радњи. Управа српског нар. позоришта није могла изабрати боље глуме у једној радњи од „Грентолра“. Ова фина позоришна игра, уз изврсно играње српеких глумаца, који су се овога ве-

_ чера у доброј игри надметали, могла је свима странцима,

који нису до сада имали прилике да виде српску народну поворишну дружину, само најбоље мњење о овој прибавити. Ружић, који је насловну улогу играо, допадао се свету сватда у улози Гренгоара и свагда је праћен бивао бурним пљеском са позорнице, — али овога навмашио јен самога себе, јер је управо публику заносио и очаравао, Странци, који су му игру пратили, изражавали су се, да се Ружић са уметницима великих позорница потпуно може ме“ рити. Уз Ружића је достојно пристао Рајковић, који је прикавао Лудвика ХЛ. Атлетски раст и громовити глас Рајковића свакојако су велика сметња приказу преживелог и изнуреног краља, па ипак је он својом добро удешеном образином, својим вештачким држањем и својлм уметничким тестима умео да савлада све те тешкоће у његовој особи, и да нам представи опалу развалину у човечијем облику. Особито је добро приказао онај моменат, кад се на глас о издаји пробуди у Лудвику још једном онај стари жар, који иначе под теретом година и живота запречен тек самотиња. Лукић (Симон Фурније), коме су улоге ове врсте његов „форе“ као: Рајковићки (Лујви) напвне улоге што су, био је са Рајковићком заједно у своме елементу, те су тако обоје одитрали своје улоге као што треба. Босиљка Хаџићева (госта. Николија), која је до сада ређу прилику имала, да нам се у већим, ил бар тежим улогама показује, није ни у чем кварила складност ове представе, — може се рећи да јој је само допринела. Марковић (Оливије) играо јетакођер боље него иначе. И ако можда местимице није мотао учинити, да, из новог племића кад и кад стари берберин не провири, ипак је знао да прикаже „новодеченог аристократу.“ У целоме може се рећи, да је ова представа једна од бољих представа, што смо их ове зиме гледали. После представе започела је певање „новосадска даларда“ песмом „Вечерње звоно“ од Шторха. да тим је отпевао мешовити збор кр. мађ. вел. гимназије песму: „Успомена на, Фпред“, од Барталуша. И ова нежна песма. отпевана је врло добро, само нам се чини, да би још већи ефект учинила, била, да је у једну линијицу брже отпевана. Публика је на ову песму одговорила са заслуженим бурним ташпањем Вече је завршно мешовити збор српске вел тимназије песмом

пута,

|

„Хај“ од Даворина Јенка. При овој песми учествовао је чи- | тав збор, у ком је било око 80 певача. И ова је песма на опште задовољство испала. Ни у њој пије фалило израза и осећаја. И ако нас није занела онако, као она, у прзом делу, није узрок предавање и тачност, узрок је сама, композиција, која није у стању да надмаши чаробни утисак „На мору“.

Са радошћу смо се и овом приликом уверили, да се на, обема гимназијама свирка као једна од најплеменитијих уметности најтоплије негује.

Утисак, што га је забава на публику учинила, био је добар, врло добар, — материјалан резултат није такођер за овим застао, јер је том приликом на каси пало 441 форинта а. вр „Застава,“

« (Народно позориште у Загребу.) „У1епас“ пише: „Овога пута говорићемо о задњој оперној. представи. у опери чусмо први пут представу Вердијеве опере „Виолета“, која се обично пева под именом „Тталпафа“. Тај глазботвор живи већ 20 година у европском репертоару не због своје нутарње глазбене вредности, јер је то глазба лака, каткад тривијална, но уједно доста љупка, а певачи амају у Њој прилику, да износе свој глас, те ће лако постигнути силан пљесак. Либрето израдио је познати милански либретиста, Пиаве по димасовој драми „Па, Датпе ах сахабћав,“ Старијем делу нашега ошћинства позната је опера сасвим добро, јер ју је пре једно 20 година певало талијанско оперно друштво, а главну улогу тадања примадона Лујза Бонер. Буди мимогред споменуто, да гласовита певачица Дезире Арто сматра Виолету најмилијом својом улогом и кад ју је пре једно 15 година чусмо, пе могосмо се доста надивити, како права уметница од незнатне улоге може створити управо ремек-дело. 0 садашњој представи рећи ћемо у кратко, да је добра била. Г. Г. Денегри, Миреки, Антоп, Кратовил, и гђа ђунти Барбера, као и цели збор певали су предепо, а и приказивање беше како у појединостима, тако и у скупу добро Једном речју, опера била је добро увеџбана. Но пе можемо прећутати догађаја, који се том приликом збио Одмах у почетку, како се застор дитао, те кад гђа Ђунти Барбера и г. Денегри почеше певати, наста у партеру дивља лупа, чуо се по који звиждук и усклици „хрватски певати“, А то је трајало кроз целу представу, премда су били градски страњари дошли у партер, Вика та пошла је од једно 80 младе господе, остало опћинство на супрот почело је пљескати, п тако је била цела представа немирна. Томе се није нико надао био. Не велимо, да захтев, нека сехрватски пева у Загребу, није праведан, али се то не захтева, у цивилизованом свету на такав начин, не захтева се то сад на измаку сезоне и да се је то сада догодило, наводи нас нехотице на мисао, да је „Виолета“ била фолија толи свечаној представи „Маргарети“ на, корист воспођице Прикрилове... Кад би они, који су лушали у партеру, знали, коликом је муком постала стална хрватска опера, кад би знали, да загребачка опера у овај мах на рубу свога гроба стоји, не би били демонстрирали. Сматрали ви мој гласи Касандриним пророштвом, ја вам ведим, тим демонстрацијама биће посљедица пропаст домаће опере и ускренуће оперете и чисто талијанске опере. За годину одана подсетићу вас на то.“

Издаје управа српског народног позоришта