Позориште

Ри

ПА и

хор 81 Ферљоу~

Покрај свега тога доживело је позориште г. 1873. ужасну катастрођу. Те године, јунија 10., би затворено позориште на неизвесно време и цела позоришна дружина распуштена. Најближи узрок овом кобном догађају био је „дефицит“ у позоришној каси. Даље узроке испитивати није овде место

Након пуних девет месеца позориште би на

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Ђурађ Бранковић“, драма у 5 чинова, од К. Обер њика, приказана на нашој поворници 22. нов. 0. г.)

После једно десетак година гледасмо на нашој позорници с новом поделом улога опет „Ђурђа Бранковића“, тог вле коби, несретног господара Србије. Ђурђа је приказао г. Ружић и ми смо му на том његовом приказу захвални, по што смо тако имали прилике, да га видимо у једној од оних трагичких улога, које и највештијем глумцу задају доста главобоље. Заиста веома је тешко приказати љубав очинску према деци својој у борби са државним разлогом, а још теже једно за другим изнети нам читаву скалу од тешкога јада и големога бола, који потресају душу оцу-државнику, кад му доводе ослепљене синове. Ту хоће да изда снага и највештијега глумца. Т. Ружићу служи на част, што је умео да споји у себим ужасном несрећом потресеног оца и државника, који има да се бори са свакојаким незгодама и неприликамаи својими државним. Ружић је све то извео потанко, само што је каткад у томе био и сувише патетичан, а патетичност удаљује глумца од природе, за којом пак мора тежити сваки глумац, који је своме добру рад. Гђа Рајковићка трудила се, да одговори своме тешком задатку по својим најбољим силама. Још јој ваља снажнијим потезима да обележи марину борбу између њене љубави према Мурату и њеног патриотизма. Г. Лукић као цар Мурат беше добар, али као цару-љубавнику имамо замерити његов развучен начин говора. У место да му теку речи из уста као мед, он говори на махове у раввлак. То може приличити старцу, али не ватреном љубавнику, који у свом љубавном ванову скида и звезде с неба, па их меће под ноге Мари. Г. Димитријевић као Гргур и гђица Б. Хаџићева као Стеван лепо ву одиграли своје улоге, а тако исто и остали трудили су се, што су могли више, да одговоре својим задатцима, па су то прилично и постигли.

За овај комад зготовљено ново одело српско и лепо је и богато је. Тако исто лепи су и нови калпаци и сабље. У опште лепо су изгледали сви: и Срби и Мађари, као и све групе на крају првога, трећега и последњега чина. Ј-

| ПЕАЛА сове

нозо Ри Еве

ж (Народно позориште у Загребу. Као што ја-

__ Мо.“ „певана је у Загребу 17. нов о. г. И О ННа —

ново отворено 7. марта 1874. Оно се од претрпљеног удара још не беше ни опоравило, а већ га снађе нова и велика криза — рат с Турцима 1876—1878.

Богу хвала, позориште је и из ове опасне кризе срећно испливало. Позориште за време рата није било затворено.

(Свршиће се.)

ИСТИ ЋИ,

лекокова комична оперета „Анго“ по четврти пут. „Клерету“ певала је по други пут гђица Велка Вормастинијева на место болесне гђице Марије Прикрилове. Ова представа, рекли бисмо, успела је од свих досадањих у сваком погледу најбоље. Како нас Лекок у дражесном умотвору своје муве обасипа красним мелодијама и како их је знао врло укусно распоредити и инструментисати, тако лепо текли су ти напеви синоћ под равнањем нашега Зајца. Г. Вормастинијева отпевала је као Амаранта причу о мајци Анго („Трговала је с рибом“) на опште задовољство опћинства. Прекрасно написани рондо песеника Анж-Питуа („ја љубим жарко ту Клерету“) предавао је Дескашев врло добро, исто тако успео јеи у дуету са Клеђетом („У двоје већа да је радост“). Г. Дескашев има симпатичан, лирички гласић, те зна с њим и господарити; радо признајемо, да погледом на драматизовање добро напредује. Посве добро успео је хумористички дуо међу г. Сајевићем и г. Дескашевим („Гле, гле Ла Риводијер“), а гђица Вормастинијева отпевала је погрдну револуционарну песму врло разговетно.

Други чин пун је музикалних дражести, а певачи уз изврсно равнани оркестар знали су нам их синоћ уприличити и истакнути, како ни један пут до сада. Гђица Фримелова има бев сумње леп таленат за оперетну певачицу. Као таковој биће јој уз добру певачку школу њезин глас доста јак. Игра јој била је синоћ посве дражесна, у њезином кретању има „шика“, рекли би Франдуви. Ако гђица Фримелова буде напредовала, као што је од прве до синоћне представе, биће врло добра стечевина за лаки жанр опера; особито дражесна била је гђица у певању, игри и кретању на свршетку чина код валцера.

У грећем чину особито је добро пошао за руком г. Дајевићу и г. Антону шаљиви подемејни дуо („Гле, гле, Ла Риводијер“). И синоћ морао се ув бурно повлађивање наших комика дует опетовати, али и збиља обојица су врло драстична. Посве лепо је синоћ такођер успео дует свађе међу Клеретом и Ланжом. Обе госпођице развиле су потребиту живу игру. Особито је успела гђца Фримелова са својом мимиком.

Г. Бан им товао је у својој улози, као кицош, врло сретно бечкога Блавла у сличним улогама Представа била је на непар, кућа доста пуна,“

Издаје управа српског народног позоришта.