Позориште

=еоерб 90 Фуљог~

чини тешке приговоре сестри својој и у својој срдњи, љубомори и љутини казује, да је мало пре одбила Валреаса и молила га, да путује, сада пак узима своју реч натраг. Намера јој беше да се спасе. Хтеде да напусти свој дојакошњи живот, али нигде не налази наслона. И дете су њено отуђили од ње. Узбуђује се све више и више и у том свом великом узбуђењу ваџшије: „Бог ми је сведок, да сам се хтела борити .... али сада не могу више, снага ме издаје.... Ако малакшем, имам права да волим онога, који

мене воли, и то тим пре, што — он и ти...“ да тим наставља у највећем беснилу: „Отела си ми мужа, сина мога!... Отела си

ми све!.. Нека ти је просто. Пази добро на њих !“

После тих речи побегне у евоју собу и затвара се у њој.

Четврти чин збива се после шест недеља, дана у Млеткама, камо је Фру-фру побегла са грофом Валреасом. Сартори, на глас о њеном бегству, разболи се, а кад оздрави, похита у Млетке, да се освети грофу, који му је окаљао част. „Фру-Фру“ дознаје од баронице Камбријеве, да се Лујза вратила оцу њиховом. Спопада је нека сета, нека туга. Моли и преклиње мужа, свога, да се не бије са Валреасом. Моли га за опроштење, што се могла посумњати у љубав његову. Стрепи за живот свога мужа. Преклиње га и небом и земљом и свачим на свету, што му је свето, да учини крај животу јој, јер је свему само .на крива. Бада му се пред ноге, обухвата му колена. Муж је гура од себе и оставља је очајну. У двобоју Сартори тешко рани Валреаса.

У петом чину опет смо у Паризу у сарторисовој кући. Дознајемо, да је Фру-фру пала у тешку болест, да су је однели на добро оца њеног и да је сад дошла у Париз са Лујзом, која, је била отишла к њој у Млетке, да је негује у болести. Лечници су наредили да иде у јужне пределе. У Паризу јој јако позли. Она осећа, да

ће јој крај бити, па има само једну једину жељу, да види евога синчића још један пут и да тражи опроштаја од мужа. чћеља :0] се испуни: грли сина, муж јој прашта, и она умире речима: „Фру-фру“, јадна „Фру-фру !“

Сара је начинила од те улоге оно, на што писци нису ни помишљали.

Она у тој улови приказује Фру-фру као лакоумно, до зла бога размажено, ћудљиво девојче, коме у погледу пише, да ни само не зна. шта, хоће, за чиме ли уздише.

Поскакује, ликује, весела је, а свака реч њевина прави је епиграм, којим исмева саму себе.

Реч је слаба, да опише богату ризницу дара, њезиног када је гледаш како јој српе дреће, а лице бледи, како јој сузне очи тужно гледе, и како јој душа тоне у љуте боле, а ледена јој уста ћуте као камен сињи.

Јако је лепо обележила пркос, детињасту срдњу, која јој пониче у таштој души њезиној, када види, да је муж држи за жену, с којом се не може озбиљно разговарати, за жену, којој је мода заврнула мозак.

Сувним оком гледа, а кроз те суве видиш, као да је неки нов живот обузима светилом својим, па као да јој је тај нови живот провезен росом и сунчаним зраком.

Речи јој теку лако, мило и слатко када говори са удварачем својим.

То и није говор него нека дивна мелодија, неке надземне песме.

Али све то превазилави разговор њен са сестром у трећем чину.

У том призору одекочила је тако високо на небу глумачке уметности као јарко сунашце на своду небеском.

своју. Свака реч њ хова чини, те се мењају прте на лицу њезином.

То је речито немовање, неми говор, којим ' умеју говорити само прави уметници.

(Свршиће се.)

и

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. („Млетачки трговац“, позоришна игра у 5 чинова, написао Виљем Шекспир, превео Јован Петровић, за српску позорницу удесио А. Хаџић.)

Давно је то било, како се „Млетачки трговац“ са наше позорнице утајао; било је од то доба, ако се не варамо, већ пет шест ли позоришних сезона у Новом Саду, а ниједна није са собом довела била „Млетачког

Из прикрајка посматра мужа свога и сестру