Позориште

со 91 Фероо-~

трговца“. У суботу 19. децембра о. г. појавио се опет на поворници, да богме с новом поделом улога „први пут“, а и у новом облику први пут. Треба наиме знати, да је по пређашњем аранжману било само четири радње, јер се свршавало са сценом у суду,и то још колико се сећамо доста непотпуно; пресецало се, чини нам се, са одласком Шајлоковим из суднице. Сада је „Млетачком трговцу“ враћен и крај четврте радње, а и пета, којој је за овај пар с правом — после ћемо искрено рећи зашто — окрњен лепи почетак, што се све пресипа умилном, њежном појевијом. Новим тим аранжманом бацио је г. А. Хаџић рукавицу многим „премудрим“ модерним драматурвима, који су већ отупили зубе, уједајући Шекспиров „ремек-епев о пријатељству“ — тако су многи, — као оно „Ромеа и Јулију“ „ремек-спевом о љубави“, — крстили „Млетачког трговца“. Г. А. Хаџић неће више дакле да даде за право онима, што су до дна душе уверени, да је последња радња са свим излишна; увидио је, да се вештина великога песника баш најбоље огледа у томе, што иза свију оних дивљих И гротеских сцена, што их је пред нас изнео, евршује драму своју онако њежно, мирно, да ти изгледа као дивна свирка, која се у даљини лагано губи и изумире. Није осим тога била тајна г. А. Хаџићу, да је при томе сценерија један од најважнијих фактора, те је према томе њену оскудицу — не замерамо, нити пребацујемо: треба се пружати према губеру — гледао да учини мање приметном тиме, што је „удешачком оловком“ својом превукао сањалачки дијалог Ђесикин и Лоренцов; та оно њихово: „у таквој ноћи“ кадро је занети само онда, кад се збиља пред нама створи чаробна ноћ талијанска, кад нам се у свој красоти укаже сјајни дворац Порцијин, у коме ће се скрасити Антонијо иза силних беда и невоља. Е, а овако су код нас њих двоје младих осуђени били, да прећуте изливе појетичког расположаја свог, а то, бога ми, није баш било ни згорег за овај пар: од те Њесике не жалимо, што их нисмо чули, на част јој! Није наша кривица, што морамо то да кажемо; обећали смо горе, да ћемо искрено рећи, зашто је с правом изостављен почетак пете радње. Кобна та искреност чедо је праведнога гњева са незаслуженог багателисања убаве ћерке Чивутове, коју је велики песник озарио обилним враком појетске лепоте, што као светим неким сјајем обасјава дивну месечину у петој радњи.

У новом се оделу своме добро умео да нађе „Млетачки трговац“; мало му је,до душе. завор био од неких закрпа, које су некако силом упадале у очи баш за то, што су на новом новцатом огртачу, са иначе доста чистим лицем, Та — гле, у мало, те опет не одосмо у искреност! Но па „нова је подела улога“, „први пут“, „неви глумци“, има и „почетника“ (какве сорте, то сад није питање), е, а најпосле у чистом овејаном житу хоће човек кукољ и да превиди, хоће да га ђутуре прими и уприде“. Па тако ћемо и овде мало важмурити, па превидити. Веле, све се може, само кад се хоће — то се до душе није баш доста јасно доказало на Ђесици гђце Д. Адамовићеве, но ал што му драго — па тако и ми, имајмо само чврсту вољу, да превиђамо, па ваљда ћемо и моћи. Ево одмах ћемо пробе ради почети. Зажмурили смо, превидили, па, гле, бога ми и ишло је; остаде нам хо-

ризвонт чист, а на њему нам прво излави пред очи инкарнирана осветљивост и злоба, оличено лакомство и среброљубље, Шајлок — Ружић. Читамо му с лица, како му је жуд за новцем убила све, што је у човека лепше и племенитије, како га је чак отуђила и од рођенога чеда; читали бисмо још и даље, али нас одмамљује баш главом слушче његово, „млади господин Ланцелот“ — Добриновић. Па шта — рећи ће нам Грацијано — Динић, та Ланцелот је мала улога, бар није много већа од Грацијанове. То је баш оно, што је Добриновића на чисти хоризонт извело: Ланцелот је мали, али се Добриновићу исплатио. И Грацијано уме бити „благодаран“, нека сео томе Динић извести код Грацијана у позоришној дру-с жини Херцега мајнингенског; тај му се „мајнингерац“ не би доста умео нахвалити. — А сад даље по хоризвонту. Охо, шта је то, та ни живе душе више! Нека, полутавна слика крчи себи силом пута на чистину, али јој се баш не да; ако нас очи не варају, то је Порција Рајковићка. Порција, сјајни лик тај, у кога је, што но рекао Боденштет, толико песничке дражи, да од ње мора, избелити свако прозајично описивање лепих страна ње-

них — па та Порција да се не може да протура на чистину! Та шта је скривилаз Рекли бисмо, е али превиђамо пробе ради. +.

ситнице

+ (К двадесетпетогодишњици Иване Славик-Бајзове) Као што смо већ јавили, славила се 25-годишњица глумице Бајвове у Загребу. „Свечаност та“, вели „Ролог“, „обавила се због болести њене не у поворишту, у коме би јој било место, него код куће у ужем кругу. При свем том била је свечарица почашћена од најодличнијих чланова нашега опћинства равним китама, цвећа, красним честиткама и даровима,те осим сребрнога лавор-венца, којим ју је глумачка дружина изненадила, примила је још и врло ласкаво писмо од управе, што је наша народна уметница кров 25 година напорнога и савеснога рада у потпуној мери и заслужила. Али што је велештовану нашу свечарицу особито дирнуло и свакога усхитило, то беше честитка ув поклон њег. преиввишености хрватскога бана грофа Пејачевића, коју доносимо од речи до речи:

Благородна госпођо! Поводом двадесет и пет годишњице Вашега толи ревнога деловања на народном земаљском поворишту, не могу пропустити, а да вам не изјавим своју искрену честитку уз жељу, да се помоћу свевишњега скоро опоравите од дуготрајне болести, да бисте могли силе својејош много го ина посветити храму уметности, којему на урес служите.

Изволите, благородна госпођо, примити приложену срећку уз иврав мога искреног штовања, У Загребу дне 91. децембра 1881. Гроф Пејачевић.

( тим овацијама све је речено што се рећи може. Ми им се од свега соца придружујемо кличући: Бог ти дао адравље и весеље, да би могла даље радити као поборница свете наше ствари, т. ј. за напредак на пољу образованости и културе“.

Издаје управа српског народног позоришта.